Koliko je Zrenjanince koštalo zdravlje posle 20 godina bez vode za piće

Posle najnovijih analiza i rezultata vezanih za ispravnost pijaće vode u Zrenjaninu, a u koje veruje tek deo građana, neminovno se nameću pitanja kako su građani sve ovo vreme živeli bez ovog osnovnog ljudskog resursa i ko je za to kriv.

– U kući svi pijemo vodu sa česme. Ni ne razmišljamo o tome da vodu kupujemo jer jedva imamo i za goli život – tako počinje priču Riza B.(43) iz Zrenjanina.

Riza je jedan od 250 korisnika usluga Narodne kuhinje. Toga dana kad smo pričali sa njim dobio je još jednog sina. Ima još dve kćerke od 8 i 4 godine i još jednog sina od 1,5 godinu i ženu. Ne rade ni on ni žena. Povremeno prikuplja sekundarne sirovine ali porodica uglavnom živi od socijalnih davanja. Zna da je voda iz česme bila zabranjena za upotrebu više od dve decenije, ali kaže, druge im nema.

– Samo dok su bebe, deci smo kupovali vodu. Sad ćemo i Armenu. Nekoliko meseci. Posle za sve potrebe koristimo vodu iz česme. Ne razmišljam o tome da li će to uticati na zdravlje i mene i moje žene ili dece. Nama je ovako suđeno i kako Bog hoće tako će nam biti – dodaje on u razgovoru za portal zrenjaninski.com.

Najvažnije mu je, kaže, da decu nahrani. Zato je prvo došao u Narodnu kuhinju da uzme ručkove za danas pa će onda u opštinu, kako kaže, da prijavi dete.

Zna reda, pa je usput kupio kesicu ljutih bombona da počasti svoje kolege i koleginice koji čekaju ispred vrata Crvenog krsta gde se nalazi Narodna kuhinja.

U redu žene i muškarci, ima ih mladih i starih, sudbine su im različite ali većini je zajedničko da za kupovinu vode nemaju novca.

Neprečišćenu vodu iz česme koriste gotovo svi Zrenjaninci, bez obzira na prihode. Razlika je, ipak, očigledna u količini i svrsi te vode.

Za one koji nemaju za vodu biće „kako Bog hoće“

Koliko često će koristiti neprečišćenu vodu iz česme u velikoj meri zavisi od visine ukupnih primanja domaćinstva, pokazao je upitnik koji je portal zrenjaninski.com sproveo tokom avgusta i na koji je odgovorilo 400 čitalaca. Što manja primanja, veće su i šanse da građani koriste neprečišćenu vodu. To je dokaz da je ovaj problem, ma koliko on uticao na život svakog Zrenjaninca, disproporcionalno pogađa one najsiromašnije i najugroženije među nama.

Stanovnici Zrenjanina sa najnižim primanjima štede kupujući manje vode od onih sa većim zaradama, ali većina domaćinstava troši oko desetine svojih prihoda na flaširanu vodu za piće ili kuvanje.

Upravo zato se u domaćinstvima sa ukupnim primanjima nižim od 60.000 dinara uglavnom troši do pet, a nikada više od 10.000 dinara na flaširanu vodu mesečno.

S druge strane, više od 15 odsto domaćinstava sa primanjima iznad 200.000 dinara troši više od 10 ili čak više od 20.000 dinara mesečno na kupovinu flaširane vode. Računica je jasna – niža primanja znače kompromis, a naše istraživanje pokazuje da se taj kompromis uglavnom ogleda u korišćenju neprečišćene vode za pripremu hrane iako je i taj aspekt njene upotrebe sve do oktobra ove godine bio pod zabranom.

Ako znamo da je minimalna potrošačka korpa za tročlanu porodicu u Srbiji u junu iznosila oko 56.000 dinara, to bi značilo da za minimalne potrebe, što se tiče pijaće vode, Zrenjaninci sa najnižim primanjima potroše gotovo petinu tog iznosa.

Inače, prosečna neto zarada u Zrenjaninu u junu je iznosila oko 98.000 dinara što je znatno niže od republičkog proseka od 107 hiljada. Dodajmo tome i da skoro trećinu stanovništva Zrenjanina čine penzioneri, prosečnih primanja 54.500 dinara, odnosno oko 26.000 kada su u pitanju poljoprivredni penzioneri, pa i skoro 1.000 korisnika socijalne pomoći. S obzirom na to da je iznos socijalne pomoći 12.000 dinara, za minimum flaširane vode za jednu osobu u toku jednog meseca otišlo bi više od 35 odsto tog iznosa.

Siromaštvo nije samo nedostatak novca, već i ograničen pristup resursima koji omogućavaju dostojanstven život, kaže sindikalna aktivistkinja Tara Rukeci Milivojević.

– Voda je jedan od tih resursa. Ljudi koji žive u siromaštvu često ne mogu da priušte kupovinu flaširane vode, instalaciju filtera za prečišćavanje. Zbog toga veliki broj stanovnika ostaje izložen štetnim hemikalijama i mikroorganizmima iz zagađene vode – smatra Rukeci Milivojević.

Danilo Ćurčić, pravnik iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, za portal zrenjaninski.com objašnjava da je obaveza države da obezbedi minimalnu dovoljnu količinu bezbedne vode za ličnu upotrebu i upotrebu u domaćinstvima. On dodaje i da je država u obavezi da pravo na vodu omogući svima, bez diskriminacije, a „posebno za ugrožene kategorije građana i omogući uspostavljanje jeftinih i targetiranih programa za pristup vodi kako bi se zaštitile ugrožene i marginalizovane grupe“.

Ćurčić navodi da je čitava situacija u Zrenjaninu odličan pokazatelj nejednakosti u Srbiji.

– Raščlanjivanje te nejednakosti na različite kategorije građana Zrenjanina pokazuje dubinu problema i ukazuje nam da ove nejednakosti lako mogu uticati i za očekivati je da utiču i na ostvarivanje drugih prava – pre svega prava na zdravlje i prava na adekvatan životni standard u širem smislu – ističe sagovornik portala Zrenjaninski.

„Kada kažemo odakle smo, lekari govore – a pa znamo, jasno“

Za zdravlje je zabrinut gotovo svaki Zrenjaninac koji je popunio upitnik o korišćenju vode, a koji povremeno ili uvek koristi vodu iz česme.

Oni se, na različite načine, teše i snalaze kako bi sebi i svojim porodicama obezbedili iole normalan život.

Marija* i njen suprug čekaju treću bebu.

Za prve dve su vodu „dovlačili“ u balonima, ne samo za piće i pripremanje hrane, već i za kupanje. Deca im imaju atopijski dermatitis, pa kupanje u zrenjaninskoj vodi nije dolazilo u obzir.

– Punili smo balone u okolnim selima, na izvorima na Fruškoj Gori, kupovali u velikim količinama. Kad je postalo neizdrživo, ugradili smo filter na jednom mestu u kući – objašnjava Marija.

Ovom prečišćenom vodom planiraju i da kupaju bebu.

– Kao u srednjem veku – komentariše ona situaciju u kojoj se nalaze.

– Poražavajuće je da naša starija deca, koja su već školarci, ne znaju da se voda može koristiti i sa česme – priča Marija za portal zrenjaninski.com.

Deca su, kaže, imala probleme sa kožom.

– Kad smo tražili rešenje za problem sa strane, kad kažemo odakle smo, lekari su nam govorili – „a pa znamo, jasno“ – priča Marija.

– Mi ne znamo ni kakvog je kvaliteta voda koja nam izlazi iz česmi. Više nije žuta sad je bela, ali nam niko nikad nije rekao šta je to što izlazi. Koža nam se suši, kosa je suva posle pranja, kao slama. A strašno je što tu vodu sigurno neko pije – kaže ona.

Zrenjaninski pedijatar dr Tomislav Stevanović godinama je delio zabrinutost roditelja u vezi sa neispravnom vodom iz zrenjaninskog vodovoda.

– Roditelji se brinu da li da puštaju decu na javni bazen ili akvafit, kakva je tamo voda. Kažem im, bezbednije je da se kupaju na javnom bazenu nego da se tuširaju u svom kupatilu – kaže Stevanović i objašnjava da se voda u bazenima tretira kako bi se uklonio višak arsena i mangana, što nije slučaj sa vodom iz vodovoda.

– Sigurnije je da se okupaju u bazenu nego u kadi – kaže dr Stevanović.

Istraživanja, dodaje, nisu rađena, i on podatke nema ali i da ih ima, šta bi se moglo uraditi. Ipak, jako je teško izbeći korišćenje vode iz vodovoda, makar kao tehničke.

– Tragično je što se ništa ne preduzima decenijama. Arsen u vodi je nedopustiv, jer je to kancerogeni element – ističe dr Stevanović.

„Muka živa“: Kako popeti balon vode do stana u zgradi bez lifta?

Starijim osobama i osobama sa invaliditetom finansije nisu jedina prepreka do ispravne vode, a uticaj na njihovo zdravlje je višestruk.

Tanja*, 75-godišnja Zrenjaninka, koristi flaširanu vodu od trenutka kada je voda iz vodovoda zabranjena, jer je od detinjstva bubrežni bolesnik. Živi na trećem spratu bez lifta i donošenje balona vode joj predstavlja veliki izazov.

Zbog toga koristi aparat za vodu, ali sama ne može ni da zameni balon za aparat od 60 litara.

– Verujte da kad vidim da polako nestaje voda u balonu mene hvata panika – kaže ona. – Živim u zgradi u kojoj je jedna kancelarija, vlasnici jednog stana su u inostranstvu i samo u jednom stanu žive stariji ljudi kao ja. Zato zamolim čoveka iz obezbeđenja iz škole u komšiluku, ali to nije rešenje za stalno. Moram da mu se odužim a koliko da mu platim, 500 dinara nije ništa a ako mu dam više, toliko me košta balon vode. I sad mislim, da li sam uopšte rešila problem ili sam samo napravila još jedan – pita se ona.

U sličnoj situaciji je njena vršnjakinja Mira koja, kako kaže, nakupuje balone i drži ih u kolma dok ne dođe unuk.

– Kad napunim gepek, to mi je rešenje za desetak dana. I onda svakih deset dana „masiram“ unuka da dođe. Tinejdžer je, dosadila mu baba. Nekad se ne javi, ili ne može da dođe, onda ja balon po balon nosim uz stepenice. Muka živa – kaže ona.

Socijalna radnica Radmila Trebovac za portal zrenjaninski.com kaže da je ostvarivanje osnovnog prava na vodu u starijem životnom dobu ili za osobe sa invaliditetom kompleksan poduhvat. Ove osobe su suočene sa dve poteškoće. Prva je opterećenje za kućni budžet jer su penzije, minimalne i invalidske, male. Druga je u tome što im je teže da dopremaju vodu u svoja domaćinstva.

– Najteže je onima koji žive u stambenim zgradama. Kada govorimo o zgradama u Zrenjaninu, većina ih nema liftove. Pogledajte naselja poput 4. jula, Ruže Šulman i dobrog dela Bagljaša. Dovoljno je da u starijem životnom dobu živite na drugom spratu (a kamoli višem), pa da nošenje balona od 5-6 litara uz stepenice bude priličan poduhvat – navodi Trebovac.

Ostatak teksta možete pročitati na portalu zrenjaninski.com.

Aktivista koji je ućutkao premijerku dokazao da se kafa u Temerinu kuva u fekalnoj vodi (FOTO)