Finale Zadruge je obično finale jednog velikog lažnog moralisanja kojem smo mi kao društvo skloni. To je ono vreme kada imate bujicu komentara, zgražavanja i opažanja “Hej Srbijo šta si dočekala“, a u isto vreme imate i gledanost tog programa koja probija plafone i naravno milione poruka koje stižu kao glasovi za favorite među finalistima.
Upravo je podatak o broju pristiglih sms-ova bio okidač za novi izliv moralisanja posle kojeg – ništa. Još jednom se napravila paralela između para koje se daju za SMS za Zadrugu i toga koliko bi se novca sakupilo za lečenje bolesne dece da su ti SMS-ovi upućeni u humanitarne fondacije.
To nije prvi put da se povlači takva paralela.
I prošle godine ljudi su se zgražavali nad činjenicom da su gledaoci za SMS glasove tokom finala ovog rijalitija potrošili pet miliona evra, a da je jedna humanitarna fondacija koja sakuplja novac za lečenje dece za četiri godine skupila sedam miliona.
Ako pogledate, i to je mnogo.
Gde nestadoše pare od osiguranja?
Svaki mesec svakom od nas se skidaju doprinosi za zdravstveno osiguranje. Plata ne može da se isplati nijednom radniku dok država ne uzme svoj deo kolača.
Dobar deo ljudi to zdravstveno i ne koristi jer im, hvala bogu, dok su mlađi ne treba, a i kad zatreba ide se kod privatnika.
Pitanje je onda, kako nema za lečenje bolesne dece? Gde idu te pare? Možda na lekare što su otišli iz države? Ili na sestre koje su ostale a plaćene su isto kao kasirke u supermarketu iako su deficitarna radna snaga.
Možda u neokrečene bolnice? Ili pare odlaze na hoklice na kojima roditelji sede pored dece u bolničkim sobama.
Bolesno dete nema vremena da mi sređujemo sistem. I zato će svako od nas uvek uplatiti taj SMS, dva ili tri.
Solidarnost jeste za pohvalu, ali ta solidarnost bi trebalo da bude krizno a ne konačno rešenje. SMS tarifa ne može biti sistem za lečenje dece, jer na kraju, koje dete ćete izabrati da za njega uplatite? Čiji to život više vredi našeg SMS-a.
Dok šaljemo poruke da spasimo život nekog deteta, trebalo bi direktno državi da se obratimo da preuzme odgovornost za novac koji joj svakog meseca uplaćujemo – jer uređen sistem i jasno finanasiranje lečenja će spasiti mnogo više života nego što to mogu SMS poruke.
Doveli su nas u tu situaciju da plaćamo za nešto za šta smo već dali pare i da još smatramo da je to naša moralna obaveza. A šta je sa moralnom obavezom države da rešava ovakve stvari i ne pušta da joj deca umiru ?
Ako već zdravstveni sistem nije dobar, zašto ga ne menjamo ?
Ako nema dovoljno para, pa ima ljudi koji bi se mogli oporezovati. Evo, upravo taj kič i šund koji napravi ozbiljan profit a sve od toga „što niko ne gleda“?
Ako postoji poseban fond za lečenje dece u inostranstvu da li su roditelji dovoljno upoznati sa tim kako fond funkcioniše? Da li je u tom fondu dovoljno para?
Ako se sve ovako raspada, zašto roditelji nisu na ulicama i mi zajedno s njima? Da deca bar u svojoj državi mogu dostojanstveno da se leče, a ne da svoju sliku gledaju na društvenim mrežama na plakatu za sakupljanje para.
Zašto mislimo da smo pomogli deci ako se zgražavamo nad porukama za Zadrugu? Ta deca od toga nemaju ništa, od naše borbe za uređen sistem imala bi mnogo više.
Bolesna deca kao kontra argument za sve što nam se ne sviđa
TV nemam i formati poput Zadruge mi stvaraju nervozu jer se ljudi ceo dan valjaju po krevetima ili pričaju svi u isti glas za stolom.
Ali smatram da apsolutno svako ima pravo da troši svoje pare kako hoće, pa čak iako je to glasanje za finaliste rijalitija. Ono što bi bilo dobro uraditi jeste da se takvi sadržaji dodatno oporezuju pa da se i od tog novca prelije u zdravstveno koje nam se raspada pred očima.
Ali zato država ne bi trebalo da troši naše pare kako hoće.
Bolesna deca su postala neka vrsta večitog argumenta kad god se organizuje nešto što nam se ne dopada. Izvlačimo tu kartu u svim raspravama na internetu, kao da će se neko dete zapravo i izlečiti zato što ga mi koristimo da dokažemo nešto, negde, što već sutra neće biti važno jer će se izroditi nova internet rasprava.
Ima li jačeg razloga izaći na ulice nego budućnost te dece ako smo već od svega drugog odustali.
Ako su nam bolesna deca zaista tako važna, zašto ih i dalje lečimo SMS-ovima?
„Džaba nam obrazovanje kada su duhovni izmeti na televiziji 24 časa“
Dodaj komentar