Za vreme rada sa studentima glume u klasi profesora Borisa Isakovića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, autor predstave iz naslova, Haris Pašović dobio je ideju. Radeći teatarske portrete ljudi koji su dali život za svoju ideju pitao je glumce: “Za šta biste vi dali svoj život?” Izuzevši razloge poput porodice i bliskih ljudi, koji su većinski i instinktivni odgovori, ostalo je u vazduhu pitanje postoji li ideja ili projekat za koje bi zaista dali svoj život?

Na temelju tog pitanja stvorena je ova institucija od predstave, koja je nakon premijernog izvođenja prošle godine u Zenici nastavila svoj put osvajanja publike. Tako je nedavno otvorila i 36. pozorišne igre u Jajcu, gdje se u izvođenju kamernog teatra iskoristio ambijent Muzeja II Zasjedanja AVNOJ-a. Publika u ovoj predstavi dobija svoju ulogu, jer izborom mesta sedanja sasvim slučajno postaje svedokom vremena i žrtve koja se pred nju donosi.

život-smrt

Izuzevši razloge poput porodice i bliskih ljudi, koji su većinski i instinktivni odgovori, ostalo je u vazduhu pitanje postoji li ideja ili projekat za koje bi zaista dali svoj život?

U dva sata izvođenja, oko 200 osoba imalo je priliku da doživi katarzu i neminovno učestvuje u samom izvođenju više nego realne glume ovog velikog regionalnog projekta u koprodukciji East West Centra Sarajevo, Pozorišta „Promena“ iz Novog Sada, Bosanskog narodnog pozorište Zenica i Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház. Od samog početka publika se mora uhvatiti u koštac sa surovom realnošću koja je kroz scenografiju Lade Maglajić i Vedada Orahovca, ali i kroz audiovizuelne elemente Rastka Ilića i Nikole Marinkova nekima i preintimna, napadna pa čak i pomalo neugodna.

Suština je pak postignuta prvim prekidom tišine snažnom bukom, koja uzburkava mirnu vodu publike naviknute na pasivnost i gledanja predstave iz redova pozorišta. Pomeranjem granica i stvaranjem kohezije između glumaca i publike dovodi se u pitanje i sama sigurnost, ali i umešanost svakoga od nas, jer u pojedinim trenucima svi mi postajemo saučesnici stotinama umiranja ljudi za koje mahom nismo ni znali.

za šta biste dali život

Kako odmiče sama radnja, tako blizina postaje intenzivnija i sve više nas se tiče sve što se dešava. Od startnih priča o kamikazama, preko Edwarda Snowdena, sve do Srđana Aleksića, ali i talasa terorizma i nasilja u brakovima. Šta sve jedan čovek danas trpi zarad nekih viših ideala i za šta sve gine, često svestan da njegova smrt neće značiti mnogo?

Pomeranjem granica i stvaranjem kohezije između glumaca i publike dovodi se u pitanje i sama sigurnost, ali i umešanost svakoga od nas, jer u pojedinim trenucima svi mi postajemo saučesnici stotinama umiranja ljudi za koje nažalost mahom nismo ni znali.

Kada se zadesite u delu mračnog muzeja u sceni u kojoj se siluje i muči Afroamerikanac, zarobljenik, rob svoje rase i sudbine, ne možete da ne progutate knedlu u grlu i shvatite da u većini svetskih situacija radite isto što i to veče. Sedite i mirno gledate kako neko gine, pred vašim očima, za svoje ideale, ali nekada i jednostavno zbog toga što je drugačiji.

teorizam-život-smrt

Predstava je surov prikaz desetina primera ljudi iz sveta koji su pokušali da se suprotstave sistemu, jednoumlju, sivilu današnjice. Ali umesto da budu nagrađeni, zaboravljeni su. Boris Baranov jedan je od takvih, koji je kao radnik u nuklearnoj elektrani Černobil dobrovoljno sa dvojicom kolega inženjera zaronio u reaktor da popravi kvar. Spasio je celi Sovetski Savez i pola Evrope od nuklearne kataklizme, a preminuo nekoliko dana kasnije od posledica radijacije. Je li njegova žrtva bila vredna života?

ne možete da ne progutate knedlu u grlu i shvatite da u većini svetskih situacija radite isto što i to veče. Sedite i mirno gledate kako neko gine, pred vašim očima

Kostimografijom Vanje Ciraj glumci su uniformisani, kodirani i skriveni iza IP Adresa ispisanih na majicama. Oni su sve što požele, ali i ništa kada se detaljnije analizira ono na šta je Snowden ranije upozoravao. Privatnost postaje javna, niko ništa ne poseduje za sebe, a opet tako često usuđuje se da čuva. Sebe od učešća u borbi za ljudska prava. Svi volimo ulogu publike koja ne učestvuje i koja je komforna zona iz koje radimo ono što i iza ekrana računara. Komentarišemo, misleći da bismo mi nešto drugačije i bolje.

život-dati život

Međutim, kada vas ovakva glumačka veština pomeri sa mesta na kojem sedite i kada shvatite da se poput glumca u završnoj sceni predstave pitate: “Jeste li postali ravnodušni prema svom životu i smislu uopšte?” onda duboko u sebi osetite revolt prema onome što živite, a što se usuđujete nazvati životom. Takvim postupanjem zasigurno nikada nećete ni spoznati odgovor na pitanje: “Za šta biste vi dali svoj život?” jer vam je životarenje sasvim dovoljna žrtva, koju spremno podnosite iz dana u dan, nesvesni potencijala koje u sebi imate, a koje se iz straha ne usudite iskoristiti.

duboko u sebi osetite revolt prema onome što živite, a što se usuđujete nazvati životom.

Ova predstava je više od pogledanog. Ona je doživljaj, koji vas grabi, čupa i ne pušta sve dok iz vas nešto jače ne progovori i pokaže vam da i vi sami duboko unutar sebe imate nešto za šta se vredi boriti.

Kako je osnovano Srpsko narodno pozorište?

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here