Zašto Nebojša Stefanović nije potpisnik peticije za odbranu predsednika Aleksandra Vučića? Ministar odbrane je mesecima optuživan da je bio politička podrška klanu Veljka Belivuka, a optužbe su dolazile od strane opozicije i, što je mnogo interesantnije, od režimskih političara i njihovih najtiražnijih medija.
Ovi napadi ne prestaju ni danas, a Stefanović je svestan da ti napadi ne bi mogli da idu bez naređenja i odobrenja predsednika. Iako u šizofrenim saopštenjima za javnost ministar povezuje režimske tabloide sa imenom Dragana Đilasa, što je neshvatljivo i najvećim poznavaocima društveno-političkih prilika u zemlji, on svaki put podvlači da su njegova malenkost i Aleksandar Vučić na istom zadatku, te da je iskaz Velje Nevolje, oko koga se podigla velika prašina, „najcrnja laž“ sa kojom nemaju veze ni on ni predsednik Srbije.
Ministar, međutim, još uvek nije potpisao peticiju iako je to učinilo više od 300 javnih ličnosti. Veliko je pitanje i da li će se njegovo ime uopšte naći pored veličina koje predvode imena Ace Lukasa, Miše Vacića, Kije Kockar, Zlatibora Lončara, Maje Nikolić, Maje Gojković, Ivice Dačića, Aleksandra Martinovića i svih ostalih koji su Vučićevu uramljenu fotografiju okačili odmah do kandila, baš na mestu gde je nekada visila porodica Milošević.
Vanja Bulić javno se oglasio objasnivši da nije potpisao nikakvu peticiju i da ne zna kako je njegovo ime završilo na pomenutom spisku. Njegovo ime ubrzano je obrisano sa spiska naprednih Jehovinih svedoka, a postavlja se pitanje kako i sa kojim pravom je njegovo ime uopšte objavljeno ako Bulić nije potpisao!?
Znači li to da svačije ime i prezime može biti iskorišćeno za jedan takav spisak i da će tu i ostati sve dok se dotični ne oglasi da zapravo peticiju nikada nije potpisao?! Stavite onda i ime Nebojše Stefanovića, pa da vidimo da li će imati hrabrosti da istupi i kaže kako nije potpisnik. Znamo da neće. Stavite ga slobodno, njega dobijate gratis.
Stefanović i pored silnih optužbi za saradnju sa kriminalcima nije procesuiran i njegovo ime nije predmet istrage. Mediji imaju svoju istragu, i na ovaj način urušavaju njegovo već diskutabilno dostojanstvo. Zašto do sada niko nije pokrenuo peticiju za zaštitu ministra Nebojše Stefanovića? Zar je moguće da baš niko nema dovoljno empatije prema dojučerašnjem naprednom princu?!?
Čuvena kletva „imao pa nemao“ izgleda da mu se nezaustavljivo približava svakim novim danom. Nekada čovek prosto zahvali Bogu što nije u njegovoj koži. Stefanović više nema prijatelje, kolege, čak ni kuma Aleksandra Papića koji preko svog „OBJEKTIVnog“ medija upire prstom u kuma Nebojšu da sarađuje sa kriminalnim klanom. Stara srpska tradicija „da kum kuma ubija“ i u ovom slučaju je ispoštovana.
Epska usamljenost Nebojše iz Beograda može biti inspirativna za dramske pisce i one koji se profesionalno i amaterski bave ljudskom dušom. Prolaznici i kolege ga „zaobilaze široko“, a od njegovog višegodišnjeg narastajućeg samopouzdanja ostalo je samo nepoštovanje svih partijskih drugova, naprednjačkih poštovalaca i redovnih čitalaca Informera.
Nebojša je postao džak za udaranje, kozlić za preskakanje, neko kome je oduzet politički autoritet. On živi u političkom karantinu, sa minimalnim kontaktima i svi do juče najbliži saradnici plaše se da slučajno ne dođu u kontakt sa zaraženim.
Čekajući razrešenje svoje sudbine Stefanović i dalje, kako kaže, predano obavlja funkciju ministra odbrane i trpi udarce sa svih strana. Umesto da se dostojanstveno povuče, da sačeka raščišćenje situacije, skidanje ljage sa svog imena i vrati se svom primarnom zanimanju (bot sa Utiska nedelje), Stefanović je odlučio da bude Stefanović.
Nedefinisano živo biće, koje ima obličje čoveka, ali ne i njegovu srž i suštinu. Navikli smo da politički protivnici koriste sva moguća oružja za međusobni obračun, ali kada optužbe svakodnevno stižu od vaših dojučerašnjih saboraca, gde prestaje smisao učestvovanja u igri?!
Zamislite da je Stefanović jedan od 11 igrača ekipe na fudbalskom terenu. U 75. minutu (političke) utakmice igrači protivničkog tima, zajedno sa njegovim saigračima umesto lopte krenu da jure za mučenim Nebojšom. Ko ga nije šutnuo dobija žuti karton od sudije koji je istovremeno i Nebojšin trener, kapiten i najbolji igrač.
Čak i jednonogi protivnički igrači koji ponovo uče da hodaju uklizavaju Nebojši kad pronađu slobodan termin od svih njegovih saigrača koji krše sve granice fer pleja. Čini se da ulazimo u poslednjih 10 minuta utakmice, a koliko će sudija produžiti meč zna samo on i sudijska komisija iz Brisela, Moskve, Pekinga i Vašingtona. Publika sa sve većim nestrpljenjem, sa rukama na glavama, ulazi u finiš jer domaći tim od tog 75. minuta sve češće kreće sa centra zbog kriminalnih grešaka koji direktno vode do autogolova.
Nadoknada vremena u našem slučaju nije moguća, jer se radi o našim životima, a ne o nevažnoj fudbalskoj utakmici. Sa vremenom problem ima i ministar Stefanović.
Mogu ga zamisliti kako noću u krevetu i dalje gleda Vučićevu sliku, sa suzama u očima, a onda zbog izostanka mirnog sna pevuši stihove benda Block Out i njihove pesme Protiv sebe, koju sluša samo u najintimnijim trenucima.
Moje vreme prolazi
i nemam ga još mnogo.
Moje vreme prolazi,
a ništa nisam stigao da naplatim…
Umetnici stvaraju dela u kojima se publika može pronaći na beskonačno mnogo različitih načina. Nebojša Stefanović definitivno je radio protiv sebe. Njegovo vreme prolazi, a koliko je stigao da naplati jednom će, MOŽDA, utvrđivati zaista nezavisni istražni organi.
Do tada, apel Lukasu, Lavu i Kiji. Pokrenite peticiju za spas pokajničke duše Nebojše iz Beograda. Iskušenik nije dorastao naprednjačkom monaštvu, a vaš društveni autoritet može ga spasiti i sačuvati mu obraz.
Pravda za Nebojšu!
Dodaj komentar