U amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu tokom vikenda je održana tribina „Za društvo tolerancije i odgovornosti“. Amfiteatar Filozofskog fakulteta bio je pun mudrih glava, a među najaktivnijim govornicima istakao se episkop Diseldorfa i Nemačke vladika Grigorije.
Gotovo svaka reč vladike bila je propraćena ovacijama i aplauzima, a njegovi govori bili su primetno nabijeni emocijama, piše portal Direktno.
Govoreći o samoj temi tribine, vladika Grigorije je rekao da je tolerancija neophodna i važna, te da se do nje dolazi tako što čovek biva spreman da trpi onog drugog.
– I Boga i drugoga i da se u tom trpljenju nauči veri. Da na tom temelju vere izgradi nadu i počne da voli. Kada se to sve izdogađa taj čovek biva spreman da bude tolerantan. Najstrašnija i najvažnija reč koju izgovaramo – ljubav, sve te reči bivaju istrošene i izlizane. Čini mi se da ta reč tolerancija znači i odgovornost za drugoga. Hrišćani su prva tri veka na trpljenju izgrađenom na veri pobedili. Hrišćani su trpljenjem, ljubavlju, smirenjem doneli toleranciju u ovaj svet. Vrlo je važno da danas mi pokažemo toleranciju. Čudno funkcionišemo kao hrišćani u ovom vremenu – započeo je vladika Grigorije.
On je potom na aktuelnom primeru pokazao našta tačno misli.
– Ljudi potapaju crkvu u okolini Valjeva, hrišćani kreću da demonstriraju. Ja nisam protiv takve pobune. Ali kad reku stavljaju u cevi i neki drugi ljudi demonstriraju, ti pravoslavci sede i gledaju. Da bi bili pravi hrišćani morali bi da ustanu i da misle i na drugoga… Da misle šta će da piju meda, zeka, košuta… S druge strane, imamo priču o gej paradi. Krenemo mi pravoslavni da pljujemo ljude u paradi. Ako ih ne pljujemo nismo pravoslavni. U stvari, trebalo bi da bude sasvim drugačije. Da ih gledamo sa tolerancijom, koja uključuje brigu za njih. Hoću da kažem da je vrlo važno da probamo da budemo u pravom smislu hrišćani.
O odnosu države i crkve, vladika Grigorije je pričao kroz primer Fjodora Dostojevskog i njegovih „Braće Karamazova“.
– David kaže – lice brata moga je kao lice Boga moga. Mi ljudi, koji smo toliko pozivani da u licu drugoga vidimo Boga, došli smo do toga da u licu drugoga vidimo neprijatelja i opasnost. U tom strahu mi hoćemo da različitost ukinemo i satremo je.
To je velika ljudska slabost. Čovek kada padne na animalni nivo, on padne i ispod toga. Država je tu da spreči ljude da ostvaruju animalne porive. Crkva i škola su tu da čoveka uzvode ka božanskom, da bude što bolji čovek.
Kako se postaje čovek? Tako što se uči čovek da drugoga vidi većim i boljim. Ja sam stekao neki utisak da je za crkvu uvek bolje kad je pomalo gonjen od države. Tako je i za pojedinca bolje da ga gaze. On počinje da se pojavljuje kao nešto što se ne može uništiti ni kad ga gaze.
Pisao je Dostojevski o trojici braće – Aljoši, koji veruje i želi da veruje, Ivanu, kojeg možemo predstaviti kao državu i Dimitriju, koji pije. Ivan i Aljoša uvek razgovaraju. Aljoša je pasivniji, dok je Ivan agresivniji. Ali… Ja mislim da svet spašava Dimitrije. Dimitrije je onaj ko ne može da izdrži svu težinu toga. Dimitrije je onaj ko preuzima krivicu i kad nije kriv. Koji saoseća sa drugima. Ko je spreman da robija i kada nije ubio. Dimitrije je danas ovde Aleksandar Obradović (uzbunjivač iz „Krušika“, prim.aut.).
Treba nam što više Dimitrija. Ti Dimitriji šetaju Crnom Gorom. Čuo sam da ljudi dole kažu – „Pa onaj šeta, a nikada nije išao u crkvu“. To je ta solidarnost i tolerancija.
Metafore koje je koristio Grigorije bile su izuzetno zanimljive, sa jakom poentom.
– Prorok Jeremija najavljuje brigom za Jerusalim da će doći drugi ljudi jer je Jerusalim zapao u nemoral sa vlastodršcima. Oni ga bacaju u jamu gde je nastao plač Jeremijin. Mislim da je jako bitno u ovom trenutku – spremnost na žrtvu. Da jedan čovek bude žrtva za grad i da bude opomena svima. Ne da svi poginu, nego da on bude zatvoren. Tu je fenomen proroka jako bitan. Uvek je bilo važno imati ljude sa ličnom hrabrošću. Uvek je važno kritikovati i crkvu. I svakoga. Čim vidite čoveka da ne trpi kritiku, a vlada – on je mnogo lud i opasan – rekao je vladika Grigorije i dobio salve aplauza.
On je istakao da je potrebno da se učimo na primeru Svetog Save, te da počnemo od brige za drugoga.
– Sveti Sava je napustio carsku kuću i otišao u Svetu Goru. Pa je napustio Svetu Goru kad se dobro obrazovao. Prvo je preveo zakon. Napravio pravila ponašanja, načine na koji funkcioniše nešto. Našta je Sveti Sava stavljao glavni fokus?
– Obrazovanje i medicina. Zaštita ljudi. Moramo da vidimo šta je kod nas najgore. Bolnice. A to je najveći dokaz da ne brinemo za drugog čoveka. Da nam drugi nije bitan. Koliko sam puta slušao da su na Zapadu zli i hladni… Ali toliko tih sitnih detalja koji čuvaju čoveka…
Neko misli o tom drugom čoveku sa velikom brigom. Da ga ne udari nešto na ulici, da bolnice izgledaju kako bi trebalo. Vrlo je važno da krenemo od toga da kad vidimo nekoga da ga pitamo – kako ste? Da mu kažemo – dobar dan. Da se sklonimo nekome sa puta. Da respektujemo drugog čoveka. To je nešto što bi mogao da bude početak.
Zvuči jednostavno, ali je to ozbiljan početak.
Na tom „poganom“ Zapadu nemam osećaj da će neko da me udari ramenom, skloni se čovek da prođem, pa se i ja sklonim. Ovde kad dođem, očekujem da će neko da me pregazi. A ništa mu nisam uradio. Ne cenimo onog drugog. Drugi je izvor našeg bića. On potvrđuje da mi postojimo. Uzvišavanjem njega i mi se izdižemo.
Na pitanje kako komentariše vozne parkove ljudi koji rade u SPC, vladika Grigorije je odogovorio ponovo na zanimljiv način.
– Kao neko ko „vozi Maserati“, za koji me prozivaju, a koji nemam, niti ga vozim, nažalost, moram da kažem da je vozni park najmanji problem u crkvi. Empatija je veliki problem. Video sam i one siromašne koji su hladni i bezosećajni. A i bogate koji su saosećajni. U Svetoj Gori sam šetao sa starcem i rekao da imam problem da uskladim razum i srce, koje kod mene preovlađuje. On mi je govorio da molitva treba da poveže hladni razum i toplo srce i da se tu napravi normalna toplina. Rekao sam mu da ni moja osećanja nisu baš jasna. Odgovorio mi je – jedino čemu možeš verovati su tvoja osećanja. Ona su užasno važna i ne smemo ih zapustiti – zaključio je vladika Grigorije.
Dodaj komentar