Migrantska kriza uzdrmala je ceo svet. Na graničnim prelazima u Evropi je na hiljade ljudi, izbeglica, policije, lekara, volontera i novinara. Niko nije ravnodušan, iako mnogi od njih samo rade svoj posao. Novinari iz celog sveta izveštavali su sa graničnog prelaza Horgoš u Mađarskoj. Među njima je i novinarka B92, Sanja Ignjatović Eker, koje se mnogi sećaju iz uključenja uživo kada je iza njenih leđa bačen suzavac. Kako je raditi u ovakvim uslovima, šta se dešava između dva uključenja u vesti, a šta kada se kamere ugase, ko je zamrzeo migrante, kako se ponašaju naši a kako njihovi policajci? Na ova pitanja odgovorila nam je Sanja, koja je celo leto provela na relaciji Novi Sad – Horgoš.
– Tamo je sve jako emotivno. Često se dešavalo da, između dva lajva, kada ugasimo kameru, pomažemo tim ljudima. Ne samo mi, već i druge kolege. Jer, bez obzira na to što smo svi bili na radnom zadatku, teško je distancirati se od svega što smo tih nedelja gledali na terenu. Distancirani i objektivni bili smo u izveštavanju, jer to nam je obaveza, ali kada ugasimo kameru, priča je malo drugačija. Oblačili smo decu, donosili vodu, hranu. Tih dana posebno sam bila osetljiva na dečiji plač. A uvek se mogao čuti, na sve strane. Onda bi mi jedino bilo važno da ih umirim. Tešila sam ih, ludirala se pred njima, izmotavala, samo da im osmeh izvučem. Rekla bih da sam uspevala u tome. Dešavalo mi se i da se rasplačem, da budem na ivici suza i između dva uključenja, ali i da ostanem bez teksta i vazduha – započinje Sanja svoju priču sa mađarske granice.
Koliko je tužna slika na granici, kaže Sanja, posebno se videlo onog dana kada su snimali u Reskeu, u Mađarskoj, na prijemnom punktu za izbeglice. To je prva tačka na mađarskoj teritoriji na koju stižu, nakon što pređu granicu sa Srbijom, u Horgošu.
– Kiša je pljuštala bez prestanka. Improvizovani punkt je na ogromnoj poljani, ledini, koja je tog dana, bila sva u blatu. Ljudi su bili mokri do gole kože, gladni, bolesni, sa povredama, na sve strane se čuje dečiji plač, mame nose bebe od svega nekoliko meseci, drugo trči za njima, u letnjim papučama. Noge su im bile promrzle od hladnoće. Svima im u očima vidite koliko su premoreni, uplašeni.
Kaže da je u Reskeu toga dana situacija bila prilično haotična, ljudi su konstantno pristizali, humanitarci i volonteri delili su im kabanice, kuvali čajeve, ložili su vatru kako bi se bar malo ugrejali, uz put su parkirani kamioni puni paketa sa garderobom. Odeća, razbacana na sve strane govorila je da su svi mahnito tražili bilo šta toplo da se obuku.
– Presvlačili smo šestomesečnu bebu, na kiši. Plakala je sve vreme. Nogice su joj bile plave od hladnoće. U gomili kesa sa garderobom, koju su doneli humanitarci, mahnito smo svi prevrtali, tražili toplu odeću. Obraduješ se kad pronađeš ćebence, u koje možeš uviti neko dete. Kako, nekako, pomogneš jednoj porodici, stiže nova, ustvari sve vreme su oko tebe, hteo bi svima odjednom nekako da pomogneš, a ne možeš, a dečji plač ti sve vreme odzvanja i pretužno je. Jako je strašno kada sve to gledate uživo, i vaše brige i problemi postaju nebitni – priča nam Sanja.
Ima i onih koji su izbegličku krizu prekokrenuli u svoju, ličnu korist i zaradili na njoj. Novinarske ekipe viđale su da meštani Horgoša, inače vlasnici njiva i vinograda uz prugu, noću izlaze na prugu, kojom izebglice prolaze i prodaju im cigare i vodu. Najviše su, čini se, zaradili taksisti.
– Vožnju od 15ak minuta, od Kanjiže do Horgoša, naplaćivali su 10 evra po osobi, a u auto ni sami ne znaju kako, natrpaju i po desetoro ljudi. Kako jednu grupu dovezu do Horgoša, vraćaju se po novu turu. Radili su dan, noć. Jedan taksista je prokomentarisao „da i nas Bog jednom pogleda!“, a onda bi dodao da razume njihovu muku, ali da moraju i oni od nečega da žive. Nicali su i improvizovani restorani hrane ispred kampa u Kanjiži, gde su cene soka, na primer, bile dvostruko skuplje nego u prodavnici. Ubrzo su iz Opštine poručili da neće dozvoliti da od kampa bude napravljen biznis centar, pa je ostala da radi samo jedna budica sa hranom, inače u vlasništvu lokalnog ugostitelja.
Sanja je na teren odlazila sa svojim suprugom Darkom koji je snimatelj, a dešavalo se da u Horgoš odlaze i dva puta dnevno. Novinarka B92 kaže da nikada nije izveštavala iz rata, ali da je sigurna da je ono što su gledali onoga dana na Horgošu 2, kada je situacija kulminirala, a policija na izbeglice bacala suzavac i vodene topove, najsličnije tome.
– Taman kad sam nekoliko dana pre toga pomislila da mi se gore uključenje od onog kada je žena, tokom uživo uključenja u vesti doživela nervni slom i pokušala da iseče vene, ne može dogoditi, desio se Horgoš 2. Toga dana više od hiljadu izbeglica protestovalo je ispred ograde na granici. Policija im je uzvratila suzavcem. Uključivali smo se u vesti i u tom trenutku su bacili suzavac, nekoliko metara iza mojih leđa. Ljudi su počeli da vrište, deca su plakala, trčali su krvavih glava, stampedo ljudi nas je nosio tokom tog uključenja, koje smo nekako uspeli da završimo, jer smo i snimatelj i ja ostali bez vazduha.
Da stvar bude gora, ovo uključenje gledao je i Sanjin i Darkov sedmogodišnji sin koji je odmah zvao da vidi da li su mama i tata dobro.
– Govorim mu da je sve super, da ne brine, dok se borim za vazduh i tražim vodu. Ljudi oko mene povraćaju, trče sa razbijenim, krvavim glavama. Lekari im pomažu dok im niz lice teku suze, zbog suzavca. Sin mi govori da dam otkaz i dolazim kući – prisećanje na ovu situaciju i sada je veoma dramatično.
Incidenti su tih dana bili učestali na terenu. Jedan od njih je bio nekoliko dana ranije, kada su izbeglice probile kordon policije na punktu u Reskeu. Taj dan je, kasnije bio prepozantljiv i po tome što je snimateljka jedne mađarske televizije saplitala izbeglice, koje su bežale u kukuruzna polja. Ubrzo je mađarska policija pronašla sve izbeglice koje su probile kordon. Svi su na kraju završili u koloni na putu, čekajući da ih policajci puste u autobus, koji ih je odvozio do izebgličkog kampa. Te scene često su podsećale na one iz logora.
– Nije vam svejedno dok gledate sve te ljude koji satima stoje ispred autobusa. Okruženi su policijom. Čekaju da im policajac da znak da mogu da uđu u autobus. A to čekanje, nama koji samo posmatramo sa strane, izgleda kao večnost. Mogu samo da pretpostavim kako je onima u koloni. Kako kojeg prozovu, tako još njih nekoliko iz grupe diže ruku da i njih povedu, jer su u autobusu njihove majke, žene, muževi, deca, braća.
Pitamo je kako se policija, srpska i mađarska, ponašala prema izbeglicama. Kaže da je svesna da su i jedni i drugi samo radili ono što im je naređeno, te da i sa jedne i sa druge strane ima i dobrih i loših ljudi.
– Videla sam i kada je mađarski policajac na Horgošu jedan, preko ograde jednom detetu dodao flašicu vode, a videla sam i da je srpski policajac nosio jedno dete iz Sirije. Koji god posao da radite važno je da ostanete čovek i da se jednog dana ne stidite svojih postupaka – kaže naša sagovornica.
Sanja je među izbeglicama i migrantima stekla i puno prijatelja, sa kojima je ostala u kontaktu. Jedan Sirijac joj se javio kada je stigao u Nemačku, drugi u Švedsku. Od mladića koga je upoznala u subotičkoj bolnici, gde je stigao jer je na njega i njegovu porodicu naleteo auto, saznala je zbog čega je pobegao.
– Rekao mi je da je pobegao da ga ne bi regrutovali i naterali da se bori. Ako bi se vratio, to bi za njega bio kraj – prepičava ona.
Situacija na Horgošu se smirila. Sanja više ne putuje svaki dan. Dok priča o ljudima lastama, kako su ih ona i kolege nazvali, i dalje je vidno potresena. Hiljadu je situacija i trenutaka koje će sigurno pamtiti ceo život. Tempo je prethodnih dana bio ubitačan, a zbog maminog i tatinog čestog odsustva, njen sin kaže da ne voli migrante. Jedan drugi dečak, od samo 4 godine, pre nekoliko dana Sanji i snimatelju Darku ponudio je poslednji keksić iz ruke. Ovaj sirisjki dečak je možda budući Evropljanin, a politika i rat ga možda zauvek razdovje od svoje porodice.
Dodaj komentar