Magazin

Vedrana Rudan: Sve manje volim svojim dete i ne osećam se krivom zbog toga!

vedrana-rudan

Vedrana Rudan otvoreno je pokrenula temu nezahvalnosti dece i njihovog odnosa prema roditeljima.

Ja sam mislila da se to samo meni dešava. Imam dete. Dete ima dete. Muž i ja bismo nekad hteli pokraj sebe imati dete svoga deteta. Ne po svaku cenu jer se dete moga deteta, koje više nije malo dete, ponaša kao dete. Vi koji nemate dete ni od deteta dete ne znate o čemu govorim.

Pa ću vam objasniti iako vas ova tema ne zanima. Blago vama. Mi, muž i ja, zato jer smo stari, ne razumemo generaciju moga deteta. Ta generacija svojim roditeljima iz dana u dan ponavlja samo jednu rečenicu, ne mešajte se u naše živote, ponekad još ličnije – NE MEŠAJ SE U MOJ ŽIVOT!

Šta to znači, pitala sam. Odgovor je vrlo jednostavan. Moje dete i partner moga deteta i njihovo zajedničko dete imaju pravo na neuznemiravanje u „nedoba“, ni jedno doba nije pravo doba za pozivanje telefonom, alu uvek je pravo doba da od tebe traže usluge širokoga spektra u svako doba.

Nakon što si im tokom četrdeset godina dao dušu i telo, da si “uvek mislila na sebe i da si sebi uvek bila i prva i poslednja”.

Kad to čuješ od svoga deteta od tebe se očekuje da ćutiš, da se smešiš, ne zlobno. Ne mešaj se u moj život! Najzad sam shvatila šta to znači i koga ja u životu imam.

Nemam dete, imam partnera. On se na mene ne dere, on od mene ne traži da mu se ne mešam u život, on ne podivlja kad ga nazovem, on mi nikad u slušalicu ne zareži, u gužvi sam, imaš minut da mi kažeš što te muči. A mene baš ništa nije mučilo.

Samo sam htela čuti glas svoga deteta. Deteta koje sam nekad jako volela i koje iz dana u dan volim sve manje.

Ne osećam se krivom zbog toga i ne, neće mi moje dete nabijati osećaj krivice za sve svoje promašaje. E pa, ne trebaš mi, pelene još ne nosim, trebao mi je tvoj glas, tvoj osmeh, trebalo mi je tvoje dete.

Dete koje neće japankama gađati ekran televizora, koje neće doručkovati u podne, koje neće pljuvati ručak i gledati crtaće tako da se ori čitava kuća.

Ne, ne osećam se krivom što mi sve manje treba i moje dete i dete moga deteta. Ima života i bez dece i bez unuka. Ima ga!

I treba uživati u njemu. Šta fali pogledu na bugenviliju, šetnji uz more sa muškarcem svog života, grickanju girica u konobi na rivi, čitanju knjiga, grljenju muževljevog vrata?

Šta nedostaje životu bez deteta i deteta tvoga deteta? O, kako mogu uživati bez dernjave, večne analize mojih grešaka koje činim od stoleća sedmog, govorenja kako “mi” ne razumemo “njih” jer smo “mi” živeli u sistemu u kome “nas” nisu ubijali radom.

“Mi” smo radili od sedam do tri i onda bili beskrajno slobodni i bez stresa. Ha, ha. Neki od nas, ne mali broj, smo i u onom sistemu radili dva posla da bismo mogli vraćati kredite, neki od nas i danas rade od sedam ujutro do devet uveče svaki dan u nedelji iako je nekima od nas šezdeset i neka za vratom. Ne mešaj se u moj život!

Treba to poštovati i očekivati da se tvoje dete ne meša u tvoj život. Nikad pa ni tad.

A kad dođe vreme za ulazak u pelene, govorim o sebi, osigurala sam deset hiljada švajcarskih franaka kojima ću platiti eutanaziju u Švajcarskoj.

Sve je bolje nego u smrtnom času iznad sebe videti lice bića koje ne želi da mu se mešaš u život.

Vedrana Rudan: Brak je legalizovana doživotna robija za žene

Izvor: Stil/pult24.info

OGLAS

234 Shares
234 Shares
Share via
Copy link