Nisam ravnozemljaš, bože me sačuvaj. Nisam ni čovek koji ne veruje nauci niti u njenu upotrebnu vrednost koja ide u korist čovečanstva. Međutim, primećujem da nas „brže, jače, bolje“ vodi u degradaciju intelekta i podelu na napredne i nas retrogradne.
Teška srca mogu da pristanem da smo materijalno vrlo siromašno društvo, da nema para za povećanja plata, penzija i socijalne pomoći. Mogu da razumem da od kada sam rođen, sada već davne 1989. godine, nama cveta sve osim cveća.
Ono što me zapravo užasava je nedostatak pravde, poverenja i jednoumlje koje se servira na trpezu uz zarđali escajg.
Prošla godina bila je potpuno neočekivana i izmenila je planove svima, čak i nama koji smo odbijali „obavezu“ njihovog postojanja kao svakodnevne vodilje.
Ono što se u našem društvu nije promenilo je nivo laži i nedostatak želje za neophodnim jedinstvom i usaglašavanjem oko fundamentalnih vrednosti kojoj su svakom kolektivu moraju postojati. Vladajuća stranka, odnosno jedan čovek, odlučuje apsolutno o svim bitnim javnim pitanjima, dajući sebi mnogo šira ovlašćenja od onih koja su mu ustavom propisana.
U nekim društvima, poput našeg, koja nemaju demokratsku tradiciju konsenzusa, takav vid odlučivanja može biti i produktivan (ukoliko već nije demokratski), ali ta ličnost mora da ujedini stanovništvo i usmeri zajednicu ka ostvarenju kolektivnog cilja.
On svojim spontanim i pozitivnim autoritetom, koji se godinama stiče, mora biti poštovan i uvažavan, ali predsednik Srbije zbog svih svojih ranijih zalaganja i postupaka ne može biti koherentni faktor koji artikuliše narodnu volju.
Živimo u duboko podeljenom društvu, gde ljudi više ne veruju ni sami sebi, a u kriznim vremenima u kojima živimo već trideset godina, posledice se same pokazuju. Sve nam dolazi na naplatu, svako naše „lako ćemo“ i „biće bolje“.
Vladajući SNS i njen lider već dugo odbijaju kulturu dijaloga, kritičkog mišljenja i drugačijih ideja, a veliki broj udruženja i njihovih predloga da se makar na lokalnom nivou nešto promeni, ostaje u tragu jedino kroz novinske natpise ili u najboljem slučaju na dnu prašnjave fioke resornog ministarstva.
Protestne šetnje, apeli i inicijative jednostavno ne dotiču bahate vlastodršce koji reaguju jedino na silu i bes naroda, koji ujedno „ispumpavaju“ lažnim obećanjima i populizmom beščašća.
Pokušajte, onako za sebe, da razmislite i izdvojite jednu javnu ličnost koja u vama budi osećaj poverenja i čiji autoritet dobrovoljno i iskreno poštujete.
Ova godina nosi odgovore prošlogodišnjeg haosa i misterija, a mi kolektivno imamo mnogo dublje lobotomske rezove koje jedna vakcinacija i revakcinacija sa oročenim antitelima jednostavno neće rešiti.
Čini se da nauka, koliko god je otišla ka neslućenim visinama, ipak još uvek nije dokučila i patentirala „pelc“ za dobrotu, poštenje i moral. Verujem da nije komercijalno isplativo kao vakcina za virus sa najboljom marketinškom strategijom u istoriji civilizacije.
Po te elementarne stvari valja nam se vraćati u filozofska i teološka štiva, kao i u ono što se zove kućno vaspitanje. Ogromna većina građana ne želi „američki san“ niti bezbroj nula na bankovnom računu. Oni žele da rade i normalno žive od poštenog rada. Upravo ta reč, NORMALNOST, za nas decu tranzicije predstavlja toliko dalek ideal. To je naš „srpski san“.
Mirjana Bobić Mojsilović: Kako ostati normalan u Srbiji
Dodaj komentar