Nijedan februar mi se ne čini dalek kao ovaj najkraći mesec 2020. godine. I bio je prekratak. Tada se još uvek činilo da se korona dešava negde daleko u Kini, državi preko pola sveta u kojoj negde među vlažnim prašumama jedu divlje životinje. A onda je korona stigla na Balkan. Nadali smo se – neće još i to zlo da nas snađe. Brojali smo zaražene u regionu. Sećate se? Brojevi su tada bili jednocifreni.
Zovem doktore i obolele po prirodi posla. Pratim komentare ljudi po službenoj dužnosti. Sećam se, mart je poodmakao. Spuštam slušalicu posle razgovora sa medicinskom sestrom iz COVID bolnice. Žena jedva cedi reči, trudi se da ne plače. Prestravljena od onoga što vidi, odlučna da se ne slomi pred onim što sledi. A na internetu – kao u vrtiću.
„Nije, nije, nije, nikakva korona, prestanite da lupate gluposti“
„To su sve izmišljotine! Evo, ja ne znam nikoga ko je oboleo“
„Nikog lično ne znam, do tad ne verujem“
„Ma to je običan grip“
„Ne lažite narod! Virus ne postoji“
U početku smo pripisivali sve šoku, znate. Jer je lakše da mislite da su ljudi u šoku nego da ispraćate snimatelje u bolnice i crvene zone pod tri sloja zaštite i da gledate lica običnih ljudi kada se odande vrate. Bledi.
Postoji nešto u ovakvim situacijama što se zove – prezasićenost informacijama. Kada novinari znaju šta je citokinska oluja, intersticijska pneumonija, laringoskop, koeficijent R, onda znate da ne valja. Kada javnost o tome čita koliko čita – znate da je već muka nadošla. Sada je jul 2020. godine. Broj obolelih u Srbiji bliži se brojci od 20.000, najmanje 177 ljudi u ovom trenutku bori se za dah na respiratoru uključujući mladu trudnicu iz Niša.
Ne plaše me toliko brojke koliko odjekuje zloslutna tišina.
Utihnuli su ljudi koji „ne veruju u taj virus“. Nema više priča o onima koji lično ne poznaju nikoga zaraženog. U Beogradu gotovo je nemoguće ne poznavati više njih koji su oboleli, a sva je šansa da znamo i nekoga ko je preminuo.
Razgovori više ne počinju sa „gde si“ nego sa „kako ste“. Svi aspekti života su se promenili.
Prijateljica je dala otkaz u velikom postrojenju jer zbog srčane mane ne sme da rizikuje da se razboli. Malo dete je čeka kod kuće, mora živa da mu se vrati. Drugovi na isti dan dobili otkaz, jedan treba da postane ćale u avgustu, drugi sada ide iz Beograda, nema od čega da plaća stan. Vraća se u grad iz kojeg je otišao, u grad koji je i sam žarište.
Nije tačno da se „sada umire samo od korone“ i da drugih bolesti nema. Umiru ljudi u ovoj sparini kao i pre, neki od stresa, neki od bolesti koje su sada pale u drugi plan, neki od korone, neki, plaši me i od samoće. Sahranjuju ih voljeni sami, plaču pod maskama.
Sada teoretičari zavere menjaju ploču. Isti ti koji su se smejali. Sada pričaju da virusa, je*i ga ima, ali jer nas neko truje, ili nas čipuju, ili je ovo bakterija iz svemira, ili je plan ovih ili onih, predvidela baba Vanga, poslao im mejl Kremanac i tvitnuo usud lično, a jedino oni videli.
Jasno je da je ljudima lakše da veruju da postoji neko ko ima plan i zaveru oko korone jer to, nažalost, bar znači da neko ima plan. Da postoji prekidač kada će neko da kaže „sudija, sviraj kraj“, da postoji smisao.
Najstrašnije je što ga nijedna pandemija nikada kroz istoriju nije imala.
Najstrašnije kod korone je što vam najveći svetski umovi kažu „probamo, ali još uvek ne znamo dovoljno“. Možda će preživeti, možda ne. Što posle drugog talasa može da nastupi treći, četvrti, peti. Što može da mutira kao što je to učinio Španski grip koji je posejao smrt gore od Prvog svetskog rata, ali tad ljudi nisu imali net da napišu da je „samo grip“.
Ako stvarno ne poznajete nikog zaraženog, shvatite koliko imate sreće i slušajte ljude koji cede znoj iz gaća da bi spasli nečije roditelje, decu, sestre, braću. Ako imate sreće, imajte i pameti. I uvek, ali uvek – imajte poštovanja prema znanju. Sva tri će nam trebati da bismo ovo preživeli.
Autor: Nina Gavrilović, Blic
Dodaj komentar