U ratu su je tukli i mučili, dobila je Orden za hrabrost i napisala neke od najlepših stihova srpske književnosti

Miroslava Mira Alečković je bila srpska književnica. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu. Bila je udata za srpskog slikara Savu Nikolića, s kojim je imala troje dece, ćerke Nedu i Milu i sina Srđa. Pisala je pesme i romane, a objavila je više od 50 knjiga za decu i odrasle.

Bila je učesnik Narodno-oslobodilačkog pokreta (NOP) u toku Drugog svetskog rata.

Za svoja književna dela, ali i veliku hrabrost koju je pokazala u borbi za oslobođenje Jugoslavije dobila je brojne nagrade i priznanja, piše Still.

Zajedno sa kolegama književnicima osnovala je omladinski književni časopis Zmaj, čiji je glavni i odgovorni urednik bila punih 40 godina.

Osim toga, bila je sekretarka, potpredsednica i predsednica Udruženja književnika Srbije, te u nekoliko navrata birana za predsednicu Saveza književnika Jugoslavije.

Njena dela prevedena su na 20 svetskih jezika, a ona je govorila njih deset. Zbirke pesama koje Mira Aličković napisala deo su brojnih antologija, čitanki i školske lektire u Srbiji i regionu.

Detinjstvo i obrazovanje

Mira Alečković je rođena 1924. godine u Novom Sadu, a od svoje druge godine živela je u Beogradu. Njen otac, Mašan Alečković bio je novinar i dopisnik iz Španskog građanskog rata.

Poreklom je iz Hercegovine, tačnije iz mesta Zasad nedaleko od Trebinja. Njena majka, Dragica Draga Trpinac bila je inspektor pošte i jedna od retkih telegrafkinja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevina Jugoslavija).

Dragičina majka se devojački prezivala Marić, a njen ujak je bio Miloš Marić, otac matematičarke Mileve Marić Ajnštajn.

Iako je živela i školovala se u Beogradu, letnje raspuste je provodila u Novom Sadu i na Kosovu kod tetke Jelene Trpinac, profesorke književnosti koja joj je usadila ljubav prema srpskoj narodnoj poeziji.

Od dede Mladena Trpinca, koji je po zanimanju bio opančar, nasledila je veliku ljubav prema ljudima. Volela je da čita, pa je pročitala svaku knjigu koja bi joj došla pod ruku.

Pohađala je francusku osnovnu školu, a već sa sedam godina napisala je pesmu koja je objavljena u novinama.

Porodica nije bila naročito bogata, pa je Mira već sa 12 godina počela da daje instrukcije iz srpskog i francuskog jezika i matematike.

Završila je francusku i srpsku gimnaziju, a tadašnji patrijarh srpski Varnava stipendirao je njeno školovanje jer ju je smatrao veoma nadarenom za književnost i filozofiju.

Bila je jedna od najboljih učenica pesnikinje Desanke Maksimović, s kojom je do kraja života bila dobra prijateljica. Nakon gimnazije upisala je slavistiku i opštu književnost u Beogradu, te diplomirala kao najbolja studentkinja u klasi profesora Aleksandra Belića.

Potom je krenula na postdiplomske studije u Fušeovoj školi u Parizu, koja je bila deo Univerziteta Sorbona.

Drugi svetski rat

Godine 1939. dok je još išla u srednju školu postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a od 1941. godine bila je članica partizanske ilegale u Beogradu.

Tadašnjem francuskom ministru spoljnih poslova predala je peticiju srpske omladine protiv rata, ali to ipak nije sprečilo napad na Beograd.

Tokom nemačke okupacije Beograda gađala je kamenicama zastave sa kukastim krstovima po gradu, te pevala parodiju nemačke pesme „Lili Marlen“, zbog čega su je uhapsili pripadnici Gestapa.

Prebijali su je i mučili, a zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi naposletku je puštena iz zatvora. Čim je pobegla iz Beograda pridružila se Narodno-oslobodilačkom pokretu.

Doktorka i književnica Saša Božović ju je primila u ratnu službu, pa je veći deo rata provela pomažući ranjenicima. Njena hrabrost i požrtvovanost u ratu doneli su joj čin rezervnog vojnog starešine.

Nakon rata dobila je Orden za hrabrost u antifašističkoj borbi i rusku otadžbinsku medalju.

Francuski predsednik Šarl de Gol proglasio ju je Vitezom Legije časti, a 40 godina kasnije Golov naslednik Fransoa Miteran proglasio ju je Oficirom legije časti. Nagrađena je i medaljom za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata.

Izdavaštvo i književnost

Za Miru Alečković se može reći da je pisala oduvek. Još kao gimnazijalka i studentkinja objavljivala je svoje pesme u brojnim listovima, ali je ratni vihor i borba za oslobođenje stavila književnost u drugi plan.

Ipak, po završetku rata i oslobođenju Beograda počela je da uređuje književne časopise za omladinu i da piše pesme.

Uredila je prvi broj lista Pionir i nastavila da uređuje listove Omladina, Poletarac i Mladost.

Prvu zbirku pesama pod nazivom „Zvezdane balade“ objavila je 1946. godine. Podstaknuta mukom koju je preživeo narod na području Jugoslavije pisala je rodoljubive pesme.

Drugu i treću zbirku pesama pod nazivom „Dani razigrani“ i „Tri proleća“ objavila je 1949. godine. Svoj prvi roman „Srebrna kosa“ objavila je 1953. godine.

Zajedno sa kolegama književnicima osnovala je list „Zmaj“, čija je glavna i odgovorna urednica bila naredne četiri decenije.

Pisala je knjige za odrasle i decu u kojima ih je učila da ljubav prema drugima i prema svojoj zemlji i plemenitost mogu biti glavni pokretači svega.

Njena lirika je iskrena i jednostavna, a takav je i jezik kojim piše, što je veoma blisko deci. Zato su njene knjige i danas omiljena lektira mnogim generacijama.

Napisala je tekstove pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ i „Jugoslavijo“ koje su kasnije postale nezvanične himne tadašnje države.

„Godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo, ili s pesmom umesto jauka: Druže Tito, mi ti se kunemo. Veselje se širi na sve strane, sad slobodno po zemlji idemo – al, velike pamtićemo dane, Druže Tito, mi ti se kunemo…“

I nakon rata nastavila je da se bori za slobodu i socijalnu pravdu. U svom romanu „Jutro“ opisala je besomučnu borbu za vlast, a suđenje književniku Gojku Đogu opisala je rečima „Jadno li je društvo koje sudi pesniku“.

Podržala je demonstracije studenata koje su 1968. godine ozbiljno poljuljale posleratno jedinstvo naroda i novonastale jugoslovenske države.

Sedamdesetih godina objavila je tri zbirke poezije – „Sunčani soliteri“, „Da život bude ljubav“ i „Sanjalica“. Sarađivala je sa mnogim književnicima u zemlji i inostranstvu. Sa pesnikinjom Desankom Maksimović družila se od gimnazijskih dana, a pisac Branko Ćopić joj je bio kum.

Družila se i sa književnicima Duškom Radovićem, Rašom Popovim, Mikom Antićem i Ćirilom Kosmačem.

Sarađivala je i sa mnogim stranim piscima, poput Pabla Nerude i Andrea Marloa.

Više od 40 godina bila je predsednica Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – Francuska i predsednica Društva Jugoslavija – Norveška. Osim toga bila je aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine.

Osnovala je i uređivala biblioteku „Epoha“ u kojoj je prvi put objavila dela francuskog književnika Marsela Prusta i češkog pisca Franca Kafke.

Govorila je deset jezika, a njena dela prevedena su na 20 – francuski, italijanski, ruski, poljski, letonski, gruzijski, slovački, grčki, ukrajinski, mađarski, makedonski, slovenački, rumunski, bugarski, albanski i mongolski.

Profesor Andrej Bazilevski, šef katedre za slavistiku na ruskom državnom Univerzitetu sačinio je „Antologiju srpske poezije 20. veka“ u kojoj su se našle i pesme Mire Alečković.

Antologiju je štampao Slavistički institut Moskovskog državnog Univerziteta, a pesme je preveo lično Bazilevski.

Mira Alečković je preminula 27. februara 2008. godine u Beogradu. Sahranjena je 3. marta uz najviše vojne počasti u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

U ime Udruženja književnika na njenoj sahrani govorio je književnik Pero Zubac.

Osim njega, od Mire se oprostio i njen prijatelj i počasni član Petrogradske akademije nauka i umetnosti Aleksandar Sergejevič Plevako koji je istakao da mu je književnica bila velika prijateljica koja mu je „pomogla da shvati Srbiju i njenu dušu“.

Srpska glumicaRada Đuričin pročitala je njenu pesmu „Poruka jedne senke“, a Zubac stihove njene pesme „Dečani“.

„Svi vi koji ste živi, dok ste živi, živite, svi vi koji imate oči, radujte se lepoti viđenja, svi vi koji možete da volite, volite, svi vi koji možete da zaboravljate, zaboravite kako ste bili gonjena zverad po drumovima i vaša klecava deca ugljen pećima! Prihvatite prolome tišine dobroćudnim rukama, vi jači od vetra i viši od oblaka i veći od nepovratne praznine, vi živi, i sebe produžite za onoliko za koliko vas se budu sećali, jer tvrd je san senki koji niko ne može prekinuti, i uzalud će pogače tuge za vama neko lomiti, i uzalud ćete žaliti reč neku toplu koju niste izgovorili i tugovati za vratima nekim koja niste otvorili…“ (Poruka jedne senke)