„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“, ostavio nam je u nasleđe Dositej Obradović koji je pre tri veka jasno prepoznao značaj književnosti za razvoj čovekove svesti. On je imao san da narod čine razumni i racionalni pojedinci spremni na kritičko tumačenje, a ne poslušni i zombirani ljudi bez izgrađene ličnosti, utopljeni u bezličnu masu i hordu.
Ovakva Dositejeva ideja nikada nije niti će odgovarati vladarima koji imaju izraženu narcisoidnost, samoljublje i čiji opstanak zavisi isključivo od sledbenika koji nisu u stanju da uoče širu sliku, a ni na pravi način da tumače svet oko sebe.
Upravo zbog toga, najvećim zlotvorima, okupatorima i diktatorima knjige su oduvek bile prve na udaru. Kultura, vera i pre svega književnost. U slučaju Srbije, srpska književnost.
Transnacionalna oligarhija u nacionalnoj književnosti i njenom proučavanju vidi neprijatelja. Za razliku od demokratije u kojoj izabrani predstavnici vladaju za i u ime naroda koji ih je izabrao, pa u principu žele da taj narod bude što bolji, ogligarhija želi da narod pretvori u masu robova, kako bi se njima lakše vladalo. Zato je čovek književnosti neprijatelj.
Veština tumačenja tog čoveka čini otpornim na tehnike manipulacije svesti i propagande, budući da je on u stanju da ih razotkrije, dok ga osećanje ponosa, koje nastaje nezavisno od novca, čini otpornim na mogućnost potkupljivanja i očaravanja svetlostima potrošačkog društva. Čoveka književnosti zato treba likvidirati.
Najpre, budućeg roba treba odvojiti od književnosti. U jednoj zanimljivoj knjizi naišao sam na rečenicu pripisanu Adolfu Hitleru: ,,Robovi Rajha moraju da budu lišeni svakog obrazovanja i visoke umetnosti. Za njih je dovoljno da znaju abecedu, da bi čitali naše ukaze, dovoljna je jednostavna melodija i zadovoljavanje fizioloških potreba.”
Danas, naravno, niko neće ovo reći ovako glasno i jasno kao Hitler, ali će se isti plan izvoditi drugim sredstvima. Zadržaćemo se na primerima iz Srbije.
Dakle, cilj je odvojiti buduće robove od visoke književnosti, a samim tim i od veštine tumačenja (sveta i književnosti). Kako to učiniti?
Najpre, smanjivanjem broja časova iz srpske književnosti. I zaista broj časova nacionalne književnosti u Srbiji je mnogo manji od evropskog proseka; oko tog smanjivanja broja časova očigledno postoji stranački konsenzus, jer bez obzira na smene vlasti ili ministara broj časova srpske književnosti ostaje minimalan. Tako se deca odvajaju od književnosti i mogućeg ovladavanja veštinom tumačenja, dok se istovremeno smanjuje mogućnost zapošljavanja svršenih studenata književnosti.
Fizički odvojen od književnosti smanjenim brojem časova, učenika od znanja i veštine tumačenja, treba odvojiti i psihički. Evo kako se to čini: učenicima se sugeriše da smisao škole nije u tome da u njoj nešto nauče ili ovladaju nekim veštinama, već pre svega da izraze svoje ,,mišljenje”, ,,stav” ili doživljaj.
Naravno, niko od tih dušebrižnika neće deci reći da je mišljenje zaista mišljenje tek ako dolazi na kraju: nakon istraživanja i tumačenja teksta i sveta. Suprotno tome, na početku je ,,mišljenje” vrlo često ponavljanje već gotovih stavova koji nastaju pod uticajem medija ili drugih izvora uticaja. Pošto se deci u školi ne sugeriše razlika između mišljenja koje dolazi na kraju i ,,mišljenja” koje dolazi na početku, preostaje mi samo da zaključim kako je školska nastava u Srbiji organizovana tako da ne dovodi u pitanje primat medija u obrazovanju dece.
Dakle, kada škola prevashodno postane mesto izražavanja mišljenja, stava ili sirovih doživljaja, onda ispada da učenik nema ni šta da nauči u školi, jer on već nešto misli, već ima neki ,,stav”. Samim tim, nastava književnosti nije više mesto gde nastavnik pomaže učeniku da ovlada veštinom tumačenja, već poligon neobaveznog ćaskanja, odnosno ,,doživljavanja” i ,,mišljenja”, na koje nastavnik ne može da utiče, jer bi to dovelo u pitanje ,,slobodu mišljenja”.
Posle tog neozbiljnog ćaskanja učenik zna isto ono što je znao i pre nego što je ušao u učionicu, samo što je sada uveren u to da već zna sve što treba da zna. To kod učenika izaziva osećanje samozadovoljstva, ali sada ne više zbog onoga što se naučilo, već zbog toga što nema više šta da se nauči.
Dakle, umesto da se u njemu razvija ponos zbog lepote nacionalne književnosti koju otkriva ovladavajući veštinom tumačenja, kod učenika se razvija narcistička svest koja stvara osećanje da na svetu ne postoji ništa drugo i niko drugi osim njega samog i njegovog ,,mišljenja”, ,,stava” ili ,,doživljaja”.
Naravno, ovaj egoizam i narcizam, kao što vidimo, nije posledica karaktera dece, već načina na koji je nastava u školama programirana. Deca su, ukratko rečeno, žrtve nastavnog procesa, a ne njegovi nosioci. Narcizam koji se ugrađuje u njih služi tome da se oni odvoje od znanja i veštine tumačenja.
Ako se ovome pridoda i to da je profesor književnosti opterećen i obiljem birokratskih obaveza, masom seminara – ne uvek smislenih – te da mu se autoritet neprekidno smanjuje u odnosu na učenike i njihove roditelje, onda je jasno da se na taj način profesorima zapravo sugeriše da, prosto rečeno, dignu ruke od svega, i podele visoke ocene učenicima kako ne bi nekim ,,nebitnim” predmetom kao što je srpska književnost ugrožavali njihove buduće karijere.
Kada izađu iz škole, na makro planu, te učenike osuđene na egocentrizam dočekuju neka vrsta programiranog siromaštva. To nije siromaštvo u novcu, već siromaštvo koje nastaje kada se novac proglasi jedinom mogućom vrednošću. Evo kako se to radi: jedan od bivših predsednika Republike Srbije izjavio je jednom da Srbija ne može da zadrži svoje stručnjake, jer će ih napolju uvek više platiti.
Ta izjava je i posledica i simptom promeni svesti koji nam se nameće. Ona sugeriše da ne postoji nikakva druge vrednosti osim vrednosti novca, čime se ljudi u Srbiji pretvaraju u beslovesnu radnu snagu koja će da radi bilo šta, za onoga ko je najviše bude platio. A najviše mogu da je plate oni koji štampaju najviše novca.
To je ishod procesa promene svesti – postajemo masa jeftinih robova.
Navešću samo jednu posledicu ovog programiranog siromaštva u sferi sporta: mnogo naše dece, relativno talentovane, odlazi u inostranstvo sa manje od dvadeset godina da proda taj sportski talenat. Novac koji dobiju za to predstavlja crkavicu za njihove poslodavce, ali za njih je taj novac ceo svet. I tako, u godinama kada treba da sanjaju kako postaju veliki fudbaleri, košarkaši ili vaterpolisti, oni se zadovoljavaju tom crkavicom, jer dolaze iz zemlje u kojoj su ih naučili da jedino novac ima vrednost i da je novac sve. Samim tim, oni zapuštaju svoj talenat.
Nekoliko godina kasnije, tako zapuštene, poslodavci ih šutaju nazad u domovinu, kao polufabrikate. Gotovo ugaslog talenta koga su zapustili jureći za onom crkavicom, ti naši ljudi sada pokušavaju da u domaćim klubovima nekako ,,spasu” karijere tj. da postanu nešto što može ponovo da se proda napolje.
Programirano siromaštvo, stvaranje narcisa zagledanog u sebe umesto čoveka književnosti koji tumači svet, ukidanje nacionalnog ponosa i bilo kakvog drugog ponosa koji nije u dosluhu sa transnacionalnom oligarhijom, sve su to utiče na opadanje interesa za studije srpske književnosti. Tako postaje jasno da to opadanje interesa nije nikakav ,,prirodni” ili ,,demografski” fenomen, već programirani proces koji nastaje kao posledica delovanja unapred podešenih parametara.
Zato se grupe za pritisak javno raduju rezultatima tog procesa, nadajući se da će u krajnjem ishodu ovaj proces dovesti do likvidacije čovek književnosti (ili ličnost kako ga zovem u svojoj knjizi Književnost i komentari). Ne treba da bude ni profesora koji bi učenike uvodili u veštinu tumačenja sveta i književnosti, a ni studenata koji će ih sutra zameniti; treba da bude jedino beslovesnih plaćenika kojima će upravljati putem novca.
Za kraj, posvetimo nekoliko reči i pasivnim krivcima za odvijanje ovog procesa likvidacije nacionalne književnosti i čoveka književnosti. Ti pasivni krivci su ljudi sa katedri za srpsku književnost, među koje spadam i ja sam. Ako smo zaista dovoljno kvalifikovani za proučavanje i tumačenje srpske književnosti, onda je svakome od nas ovo što sam napisao, dobro poznato.
Trebalo bi da se zapitamo: da li smo učinili baš sve da se izborimo i za tu decu i za spas srpske književnosti? Ja mislim da nismo. Nismo, jer nam većini nas nedostaje osećanje da je srpska književnost misija, a ne posao ili karijera; nedostaje nam spremnost za žrtvu sopstvenog vremena i novca, i, naravno, nedostaje nam lične inicijative i preduzimljivosti.
Sve to što nam nedostaje, govori da mi, na žalost, u ovom trenutku nismo na visini književnosti koje predajemo, niti pisaca koje izučavamo. I ako se to ne promeni, ima neke pravde u tome da nam se ta književnost i oduzme.
I zato moramo da se prvo promenimo mi.
I promenićemo se, bar neki od nas, piše u ovom sjajnom tekstu na sajtu detinjarije.com.
Pisac povukao knjige iz knjižare Delfi jer neće da bude u istom košu sa Acom Lukasom
Dodaj komentar