Kompanija “Verili” nedavno je prijavila patent za bežično povezivanje pametne pelene i pametnih telefona preko posebne aplikacije. Ove pelene će imati u sebe ugrađene brojne senzore, kao na primer za vlagu i temperaturu, a meriće se i količina “tereta” koju bebe “istresu” u pelenu.
Na ovaj način će roditelji imati potpuni uvid da li je beba obavila malu ili veliku nuždu , a uz to će se i analizirati sadržaj kako bi informacije bile što potpunije!
Čemu sve ovo? Pitaće se iole normalan čovek.
Pa, recimo, da roditelji više ne bi morali da proveravaju punoću pelene prepipavanjem, jer će im telefon preko aplikacije dati informaciju koliko je ona puna. Uz to, neće morati ni da njuškaju pelenu, jer će putem aplikacije dobiti i informaciju da li je dete kakilo ili samo piškilo (kao da se to ne može osetiti u prečniku od nekoliko metara!)
Moj Gospode!
Posle svih zajebancija koje “olakšavaju” roditeljima podizanje deteta, ovo mi je apsolutni hit.
Hajde sad da se skroz sklonimo od svoje dece, da svedemo celokupan odgoj na pametne aplikacije, pametne pelene sa senzorima, pametne telefone, pametne igračke… i da pustimo da dete raste sa minimalnim učešćem nas, roditelja, u svemu tome.
Ovakve stvari se možda mogu nazvati “pametnim”, ali definitivno zaglupljuju roditelje i posebno zbunjuju decu.
Znači, treba da ih upakujemo u pametne pelene, stavimo ih u kolevke koje se nunaju same, tj. na baterije, postavimo pred pametnog plišanog kera od 6 hiljada dinara koje će dete pritiskom na dugme, naravno, naučiti bojama, pesmicama i prvim rečima, pustimo im crtani sa pametnih telefona ili neke bele šumove, jer se ne mogu drugačije smiriti!
Pa, naravno da ne mogu, jer nijedna “pametna stvar tehnologije” ne može da zameni mamin glas, mamino nunanje, maminu pesmu i dodir, uz to razdražuje preko svake mere!
Sva ova “pametna pomagala” čine da nam deca ostaju u pelenama do treće, da sede u kolicima do četvrte (daleko bilo da hodaju sama), da prve reči izgovaraju zabrinjavajuće kasno (ali zato umeju da uđu na jutjub da puste crtani koji žele), ne umeju sama da se igraju, mašta im kržljavi, zapravo ni ne razvija se, histerišu ako im je dosadno, ako nema neke pametne igračke ili crtanog da ih zabavi, dekocentrisana su i prilično poremećene pažnje…
Kuda idemo?
Zar nam sva ova “pametna pomagala” ne bi trebala olakšati podizanje deteta?
Ako olakšavaju odgoj, otkud onda toliko zbunjenih roditelja koji savete traže u nekim zatvorenim grupama i toliko dece koja posećuju logopede, psihologe, emotivno neuravnoteženih i preplašenih?
Zar stvari nisu jasne?
Udaljavamo se od uloge roditelja, nude nam instant zamenu, jer smo prezauzeti, pa kad ne može mama, nek peva lutka koja ima glas mame.
Koliko je sve ovo zabrinjavajuće i bolno, istovremeno.
Šta je sledeće? Roditelj robot? Da nas zameni dok pokušavamo da uđemo u korak sa celodnevnim radnim vremenom, pritiskom na poslu, nadrkanim bahatim šefovima?
Zar nam je zaista potrebna aplikacija koja će nas u kombinaciji sa pametnom pelenom obaveštavati da je dete kakilo ili piškilo? Zar zaista postoje one koji će “istresti” novac za to?
Koliko god danas postojale stvari koje su roditeljima olakšale odgoj, mnogo je više onih koje između deteta i roditelja podižu neki nevidljivi zid koji će se u kasnijim godinama teško srušiti ili preskočiti. Svaka zamena igre na podu crtanim na telefonu je jedna cigla, svako pevanje pametne plišane igračke umesto nas je još jedna cigla, svako nunanje u kolevci na baterije umesto na našim rukama je treća cigla po redu i zid polako raste…
Dete treba roditelja, ne plišanog kera koji priča.
I zaista mu neće biti problem ako mu mama ili tata pomirišu guzu da vide da li je kakilo.
Dodaj komentar