zoran babic cerka
Magazin

Kešanski: Nisam ćerka Zorana Babića i nemam bundu da vam pokažem!

Nisam ćerka Zorana Babića i o meni se ne piše u novinama.

Kada ste dete “samo” radnika onda se o vama ne piše. Možete biti prvak zemlje u karateu, u nuklearnoj fizici, u matematici, pronalazaštvu… o vama se ne piše.

Možete govoriti osam jezika, volontirati u staračkom domu, svako jutro obolelom komšiji donositi veknu hleba i litar mleka… o vama se ne piše.

Možete biti jedan od onih zalutalih klinaca koji ustaju u prevozu, pozdravljaju prolaznike, pitaju “kako ste?”, bacaju otpatke u kantu, ne čupaju drvo i vršnjacima ruke… o vama se neće pisati.

Možete biti najbolji đak, najbolji sportista, najbolji komšija, najbolji drug… o vama se neće pisati.

Što s jedne strane i nije tako loše, kada vidimo ko sve dobija prostor u štampi. I zbog čega.

Evo, na primer, osamnaestogodišnja ćerka Zorana Babića je dobila svoje parče prostora na kom nas “novinari” obaveštavaju kako tako mlada voli jahte, bunde (kojih ima već dvadesetak u plakaru), luksuz, provod u noćnim klubovima i gradovima na primorju. I kako je nedavno proslavila punoletstvo u nekom gala hotelu gde je navodno bilo pola estrade. Tekst prati njena fotka u trakastom kupaćem, pozira na nekoj od omiljenih jahti.

Neminovno se setim sebe u njenim godinama.

Bila ’98-a.

Moji me, preko škole, prvi put poslali na more. Tivat. Skupilo se za prvu i drugu ratu, posle će se nekako platiti. Tata ima od proleća nekoliko kupatila da uradi, to će rešiti stvar.

S mamom sam išla da pazarim par metara šarenog materijala da mi krojačica sašije bar tri, četiri haljinice.

U torbu spakovala već načetu Ten san kremu, da posluži za sunčanje, one sa karotenom i vitaminima, na špricanje, bile skupe.

Izgorila, naravno. Pa se lečila kantarionovim uljem kupljenim od čistačice sobe po nižoj ceni.

Plakala sam kad smo konačno krenuli kući, nekako mi teško palo razdavajanje od porodice i prijatelja, a već 18 stukla.

Bundu nisam imala. Nemam je ni sad sa 38. Nosila sam karo đubretarac kupljen, ponovo na rate, u najvećoj seoskoj prodavnici.

Jahtu sam prvi put videla tek tog leta, ko da nisam. Jahta, čamac, isti vrag. Meni tada i sada apsolutno nebitan.

Zapravo, meni je čamac mog tate kojim nas je vozio do udaljenih peskovitih ostrvaca kraj Dunava bio lađa. Njegov katran i danas mogu da osetim među prstima. I miris benzina. I zvuk vode dok je skupljam balonom presečenim na pola i izbacujem iz čamca u mutnu reku. Miris paštete, nikako kavijara, debelo namazane na parče hleba. I uzmućkalog ugrejanog jogutra iz plastične čaše.

Punoletstvo sam proslavila u stanu sa nekoliko prijatelja, jedući maminu, nižu od prizemlja tortu od keksa i dve vrste pudinga. Trajalo je dok se roditelji nisu vratili i počeli bučnije da zevaju. Tad smo izašli na klupe u park, polegali na tvrde daske i gledali nebo, pričajući ko će šta postati u životu. Hoćemo li biti nalik našim dobrim roditeljima ili ćemo uspeti da ugrabimo od života više nego što su oni uspeli. Hoćemo li postati njihov najveći ponos, hoćemo li ispuniti sopstvena očekivanja? U kakve ljude ćemo izrasti?

Nisam ćerka Zorana Babića i o meni ne pišu novine.

Moj tata se zove Miroslav i vodinstalater je koji ne spava noću čekajući s nestrpljenjem još nekoliko nedelja do isplate prve penzije. Tada će decu i unuke, obećao je, odvesti negde na večeru, da proslavimo. Dočekati penziju u Srbiji svakako je za slavlje. O nama tada neće pisati novine, jer mi smo “samo” deca radnika koja nemaju bunde, jahte, ne poznajemo estradu, ne volimo luksuzna preseravanja i gurkanja u noćnim klubovima. Verovatno ćemo ručati mešano meso u najbližem restorančiću sa muzikom koja će svirati sa radija.

Volela bih da klinci shvate, nekako, da niko od njih neće porasti kao čovek, prebacujući preko sebe skupe krpice, jašući šipku na nekoj (ko zna čijoj) jahti, ispijajući šampanjac u noćnom klubu.

Mediji vas lažu. To im je posao. Pokušavaju da vas uvere da je dobro kad si ćerka političara (iako on govori “vazduplohov”) jer tako možeš da imaš bunde, da posećuješ gradove na primorju (bez uplate na rate jednom u pet godina), da ti na proslavi punoletstva dođe pola estrade, a ne da slušaš sa telefona neku “skinutu” muziku dok gledaš nebo sa klupe. Tako možeš bez truda da zauzmeš pola strane u novinama, a to je navodno dobro, jer kad si u novinama ti si ovde Bog. Možeš lakše da dobiješ diplomu i posao, koji hoćeš, ako hoćeš da radiš. Bićeš, navodno, zanimljivija /i suprotnom polu, jer se za tebe preko ćaleta zna. Populuran/a si.

Mediji će pokušati da te uvere da tvoji roditelji nisu dovoljno sposobni (poštenjačine naivne) jer ti nisu ništa obezbedili, pa sve moraš sam. Da učiš. Da sazrevaš. Da prljaš ruke. Da skupljaš za nove pantalone. Da šalješ biografije. Da slušaš nadobudne neškolovane šefove. Da gledaš noćni klub samo iz daljine. Da piješ sok na razređivanje, dok neko pije šampanjac. Da radiš nekoliko poslova. Da doplaćuješ sebi školovanje. Da odeš kasnije u podstanarstvo, jer oni nisu hteli da kradu u firmi kad su svi krali i “obezbeđivali” stambeno decu.

Mediji će svojim pričama pokušati da te uvere da si promašen slučaj, ako nisi “nečiji” sin ili ćerka. I da si ovde, u Srbiji, ugasio.

E, tada, lepi moj, ustani. Isturi grudi. Porasti u inat još tri santimetra.

Zagrli svoje poštene roditelje. Zahvali im se na svemu što su ti pružili, koliko god da je to. Zahvali im se što su te naučili šta život jeste.

Kreni. Ne odustaj. Poljubi svaku svoju ranu i plik nastao od sazrevanja, od težeg puta, od borbe.

Budi ponosan na sebe i neguj, neguj, neguj vrednosti koji ovde krepavaju.

I nikad nemoj dozvoliti da te uvere da si promašen slučaj, jer nemaš bundu, jahtu, pola estrade na proslavi rođendana, skup auto, svoj stan.

Sve to je varka. Šarena laža za zbunjenu masu.

A ti nemoj biti deo posrnule mase, budi svoj, zadovoljan sa onim što imaš i zahvalan na svakom deliću toga.

Nisam ćerka Zorana Babića.

Ja sam Jovana, ponosna ćerka Miroslava i Vesne, poštenih radnika, koji mi možda nisu obezbedili stan, posao, jahtu i bundu, ali su me zato naučili kako da nikad ne pomislim da sam ovde, na ovom mestu, promašen slučaj.

Naučili su me da merim sreću drugačijim merilima.

A to je vrednije od svega u ovom ludom svetu.

Kako roditelji nesvesno stvaraju manipulatore: 3 nepopravljive greške u vaspitavanju dece

covid 19 kontakt desk

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

2.1K Shares
2.1K Shares
Share via
Copy link