Scene prinudnog iseljavanja porodice pukovnika Lalovića potresle su srpsku javnost, ali samo onako deklarativno. Osim bulumente policajaca i nekolicine aktivista organizacije „Krov nad glavom“, svi smo ovom užasnom događaju svedočili preko društvenih mreža.
Jedan od onih koje je bio na licu mesta bio je i fotograf Vladimir Krakov, koji je na Fejsbuku objavio svoku verziju nemilog incidenta.
Njegovu priču, koju nismo mogli da vidimo ukoliko nismo lično bili na mestu tragedije, prenosimo u celosti:
Prizor koji je obeležio moj jučerašnji dan nisam uspeo da fotografišem jer sam bio suviše rastrojen, a koliko vidim nije to zabeležio niti iko od prisutnih fotoreportera ili običnih ljudi. Pukovnik Lalović stavlja sebi omču oko vrata na terasi dok policija sekirom provaljuje u njegov stan i savladava ga na silu, njegova žena koju su izbacili na ulicu u medicinskoj uniformi vrišti od užasa koji joj se dešava, a glavni junak ove crtice, njihov komšija sa prvog sprata, mirno puši na svojoj terasi kao da se baš ništa vredno njegove pažnje ne dešava oko njega.
Sredovečni bradonja nezainteresovano gustira svoj nikotin dok njegovog najbližeg suseda svega 3 metra dalje tuku i uništavaju mu koren dostojanstvenog postojanja. To je ikona današnje Srbije, i to triptih. U prvom prizoru triptiha je mučenik koga izbacuju iz pošteno zasluženog doma, vuku ga, tuku i obezljuđuju. U drugom prizoru je mučenica tek izlečena od korone koju je dobila od svojih pacijenata u bolnici, kojoj uništavaju dom i zlostavljaju muža i ćerku. A u sredini, na najvažnijoj dasci triptiha je nesveti Kurcobolije Srpski.
Neću da pišem o srpskoj policiji, koja se danas srozala još nekoliko stepena ispod ljudskosti. Neću ni o izvršiteljki iz pakla, ni o krivosudnom sistemu države u kojoj živim. Ni o tome ko je na vlasti i zašto. Neću da pokušavam da raskrinkam ni vatrogasca kome na leđima piše „Spasilac“ a ušao je sa sekirom u zgradu i za šaku dinara provalio u pošteno zasluženi stan jedne poštene porodice.
Ova crtica posvećena je onima koji su mirno mućkali svoju kajganu dok su sa prozora kuhinje mogli da vide komšiju koji u očajanju pokušava da se ubije. Bračnom paru koji je parkirao crni fiat punto tik pored žene koja zapomaže i – blaženo odneo svoj novi usisivač kući. Dvema devojkama koje su ušle na manikir u salon sa pogledom na terasu Lalovićevih.
Posvećena je i onima koji nisu bili tu – novinarima. Šefica parade vodila je ovu sporopoteznu rovovsku bitku dve godine, sa ukupno petnaest pokušaja iseljenja porodice Lalović, znajući da će se i mediji i simpatizeri kad tad umoriti od pružanja podrške hrabrom pukovniku. Upravo to se i desilo: manje ili više nezavisni mediji koji su ranije izveštavali o pokušajima iseljenja ove porodice petnaesti put više nisu bili zainteresovani za uvek istu vest koja privlači sve manje pažnje. Dokle god je bar jedna televizijska kamera snimala u hodniku ispred stana na drugom spratu Vespučijeve 24, Lalovići su bili bezbedni. Kad se sve svelo samo na kamere smartfonova koje uživo prenose preko društvenih mreža, ohrabrili su se da izvedu svoj teroristički upad.
Jučerašnji događaj je višestruko značajan. Pre svega po tome što se danas tako brutalno prikazalo da na ovoj teritoriji više ne postoji ni država, ni šibicarska simulacija države koju je sadašnji režim godinama uspevao da proda naivnima. Od juče, zvanično, Srbija je postala antidržava – suprotnost države. Suština države kao aparata je da štiti poštene od nepoštenih, pravedne od nepravednih, slabe od nasilnika, da bude tvrđava u kojoj za sve važe isti zakoni i ista prava.
Juče je uz učešće svih državnih službi – policije, vojske, javnog pravobranitelja, vojske, vatrogasaca, hitne pomoći, socijalnih radnika – troje poštenih građana nasilno izbačeno iz pošteno stečenog doma po tužbi dokazano korumpiranog ministra vojnog i po nalogu dokazano nezajažljive i kriminogene privatne sudske izvršiteljke. Time je policija postala antipolicija – kriminalna organizacija koja se stavila u službu nepoštenih, nepravednih i nasilnih, vatrogasci su od spasilaca postali provalnici sa sekirama, lekari hitne pomoći su oni koji dolaze da drogiraju žrtve nepravde, socijalni radnici su postali sociopatski jadnici…
Ipak, postoji jedna instanca koja može i treba da očuva pravni poredak u situaciji kada se sve institucije države iskvare i izopače: narod. Sve što narod treba da uradi da bi pravda pobedila je da dođe na mesto izvršenja u dovoljnom broju da se institucije uplaše volje naroda. Juče je takvog naroda u Vespučijevu 24 došlo dvadesetak duša – malobrojnije od policajaca.
Ova bezvolja naroda da stane na stranu pravde je pažljivo i dugo godina programirano bolesno stanje u koje je bar trideset poslednjih godina svaka naša vlast brižno ulagala kao u svoj strateški kapital. Tako smo dobili ono što danas Srbija jeste: ne više društvo, ne više narod, ne više bilo kakvu smislenu zajednicu koja ima bilo kakvu pozitivnu ideju šta joj je zajednički cilj, već gomilu nezainteresovanih sociopata kojima bilo ko može da radi bilo šta hoće.
Dodaj komentar