Sve o seljoberizmu od A do Š i kako poštovanje drugih postade moja pusta želja

Pričaju na terasi posle 23 kao na pijaci.

Pojačavaju TV do neslućenih granica.

Dovikuju se s kraja na kraj restorana.

Misle da sve okolo njih zanima njihova priča. Posebno o kanceru i boleštinama.

Češu i razvlače kitu na ulici.

Okreću se za ženama i srećni su što to rade upadljivo.

Iskašljavaju delove jednjaka na ulicu.

Češljaju kosu u kabinama bazena i sve sa četke bacaju na pločice.

Čačkaju nos i to što izvade tumače na javnom mestu.

Hodaju u stanu u klompama.

Puštaju glasnu muziku u stanu jer oni vole muziku kad je glasna.

Govore „A?“

Pitaju: Što si mršava, što ti dete ne ide u vrtić, što si iznajmila stan kad već imaš stan, jel ti ide staž, pitaju me o tatinoj smrti na mestima gde je jasno da sam došla da zaboravim tatinu smrt.

Seku drva, malterišu, vare cevi, izlivaju temelj pre 6 ujutru.

Ne znaju za kućni red.

Bacaju pikavce na ulicu.

Parkiraju na mesta za invalide.

Guraju se laktovima.

…

Oni pate od bolesti zvane seljoberizam koja podrazumeva da su izgubljeni u vremenu i prostoru i međ ljudima. Oni ne znaju šta znači reč suživot. Oni su sami. Sve je njihovo. Oni su bahati. Bezobrazni. Bezobzirni. Nevaspitani. I za razliku od mene savršeno mirni.

Jer njima je svuda super, meni nije.

Ja u spa centru očekujem mir i eventualno neki lounge, nikako grlatog starca koji u bazenu 2 sa 2 lupa nogama ko dete ushićeno od sreće, zapljuskujući sve u bazenu, pre čega je okrenuo jedan broj, stavio na zvučnik i vikao „ali, duguješ mi 2.000 evra!“

Koga boli kurac za tvoje razgovore i evre?!

Ponekad sam besna na svoje roditelje što ne napraviše od mene seljoberku koja na plaži sa 50ak ljudi odvrne iz auta neki turbo, jer sam došla da roštiljam 300 grama mesa i može mi se.

Da sam seljoberka ne bih imala tako VELIKA očekivanja, ne bih imala bilo kakva očekivanja.

Mir i poštovanje drugih (iliti suživot) postadoše moja, očigledno pusta želja.