Poslale mi žene iz redakcije Stojanov tvit u kom kaže:
Pa ja iskreno nisam bio srećan kada mi se ćerka rodila. Naravno, napravili smo slavlje radi reda, ali to nije bilo to. Jednostavno nema veće sreće nego kada se rodi budući naslednik, živ, zdrav, prav momak!
Stojan je opasno zatucan i mi tu ne možemo ništa nego da ga iskoristimo kao odskočnu dasku za priču. Znači, popnemo se na Stojana, onako skoknemo po njemu dva, tri, sto puta, pa kažemo u odskoku: Stojane, nedopustivo ste jadni! I odletimo daleko od ovakvih primeraka zbog koji još uvek imamo, posebno u manjim partijarhalnijim sredinama, veliku muku nerođene ženske dece jer nemaju međ nogama visuljak da obraduju ćaću, da se podiči pred svetom, da iz puške zapuca, da načne rakiju sklonjenu samo za tu priliku, jer eto naslednika iz majčine, zamislite MAJČINE – ženske utrobe, iz materice na ovij svet da bude dika i ponos ocu.
Zašto ovo radite?
Zašto smo u prilici da i u 21 veku čitamo i slušamo da se tata opasno sjebao kada je čuo da će da dobije ćerku, ali eto, proslaviće radi reda, možda jednom čašicom rakije, posle koje će da pljune gorčinu jer šta će njemu žensko dete!
Rana majčina neće ni zarasti, a ovakvi “stojani” će je odmah zaskočiti da brže bolje naprave naslednika, da ne umru od tuge i “bruke”.
Juče dobijem kasno uveče poruku da na svojoj stranici podelim apel za Stefana. Trideset godina, rak kostiju, otac dvogodišnje ćerkice, u martu stiže druga beba, ovde digli ruke od lečenja, skupljaju se novci za Tursku (ukucajte 79 i pošaljite na 3800). Ljudi umiru. Nikad više vesti o mladim ljudima koji vode najteže bitke. Rak u kostima, rak u matericama, rak u dojkama, rak u glavama, deca, omladina, tate, mame, sestre, braća, a mi se i dalje zajebavamo kog je pola dete.
Mi se zajebavamo sa zatucanim uverenjima, mi osuđujemo, mi sve znamo, mi se dokazujemo, mi se pokazujemo, pokazujemo, pokazujemo drugima, mi se stidimo ženskog deteta.
Okej, nisam glupa, ne generalizujem, Stojan se stidi, ali Stojan je zatucan. Svi stojani su zatucani dokle god veruju da je stid imati žensko dete, da je to čist promašaj, bruka, nešto što se proslavi novogodišnjom prskalicom, tiho, mirno, iza zidova kuće, da komšije ne znaju dok mater ne dođe sa svojim zamotuljkom u kuću.
Hoćemo im vezati zavoj ko virdžinama preko grudi? Majku mu božiju valjda smo odskočili od toga. Ili nismo?
Šta ste čuli?
Ja poznajem Velike tate ženske dece. Divove. Ponosne. Meke ko pamuk. Ko oblak koji ih nosi na ramenima. Poznajem tate jednoroge za svoje princeze. Tate koje daju svoje lice da im se maže karmin preko usana, kače minđuše, stavljaju šnalice i rajfovi. Znam tate koji su išli kod psihologa da se pripreme kako da sa ćerkama razgovaraju o menstruaciji. Kako da im budu podrška. Poznajem tate koji su narasli 3 santimetra uz ćerku. Koji oblače baletske haljine, prave piruete, vode računa o emocijama svojih ćerki. To su sve one tate koje imaju veliko, ogromno T. I pre svega veliko Č, kao Čovek.
A stojani su zatucani stojani, i njima ne treba uopšte pridavati pažnju, osim ako želim da privučem pažnju pa vas još jednom zamolim da pošaljete 79 na 3800 i tako pomognete jednom tati koji je sto posto jednorog svojoj ćerkici da sačuva život i dočeka da mu sa drugim detetom maže karmin po ustima i u kosu stavlja rajf.
Dodaj komentar