Kolumne

Kralj bakra otkrio da Severini plaća 10.000€ alimentaciju, Maru je zabolela glava jače nego inače

milan i severina
Foto: Ivana Ivanović/Pixsell

Mara ima 32 godine i dva sina od sedam i pet godina. Žive u sobi koju su joj roditelji “na muku” dali posle razvoda od nasilnog muža koji se od tada ne pojavljuje. Tri godine je prošlo, alimentaciju još uvek ne dobija redovno, samo onda kada se otac seti da ima sinove i da bi mogli da se vide posle dugo vremena.

Mara čisti kuće da bi mogli da prežive.

Danas je Mara uključila televizor i danas je čula da neki Milan Popović pevačici Severini, bivšoj ženi daje mesečnu alimentaciju od 10.000 evra da bi ona manje radila i provodila više vremena sa sinom. Mara je ugasila televizor, prethodno je čula voditeljku kako mu govori da to nije baš normalno izjaviti u zemlji gde žene žive sa 100 evra alimentacije. On je za 10 hiljada evra rekao da je to minimum koji on može da izdvoji za njene potrebe.

Maru je zabolela glava jače nego inače. Popila je kafetin, usitnila ga zubima da brže deluje. U hodniku stoje patike, veće i malo manje, manje su u gorem stanju jer ih je prvo nosi 9-godišnji komšija Marko, pa ih je dao njenom starijem sinu, pa ih sad nosi mlađi sin. Ne smeta mu, za bolje ne zna, važno je da ne ide bos. U frižideru ima margarin, ruda parzera, domaći pekmez od šljive i kajsije, pola flaše mleka, svake nedelje komšija joj daje besplatno jednu litru od koze Bele.

U kućama koje čisti od ujutru do uveče, gazde su dobre i spakuju joj često malo hrane, prerasle majice od dece, haljine koje ne nose više, ikao Mara nema gde da ih obuče, fleke od wc sanitara ne skidaju se lako.

Mara kada legne uveče na fotelju koja se razvlači plače u sebi jer sinovi spavaju na klik klak razvučenom kauču odmah sa njene desne strane. Ne želi da ih povredi jer vidi koliko se brinu za nju, ljube joj ruke kada dođe s posla, masiraju ih, ona ih izvlači, da ih njima grli, oni hoće, uporni su, da joj svaki prst odmore. U sebi plače tako što suze idu unutra, svojom soli malo po malo nagrizaju srce, više dušu, pa iznenadne bolove u grudima nosi na nogama, moleći se da ne umre, jer ko će sinove njene odgajati.

Gledala sam isti razgovor koji je jutros gledala i Mara, samohrana majka dva dečaka iz milosti puštena u sobu roditeljske kuće.

Milan je spominjao alimentaciju od 10.000 evra i plaćen Severinin kredit od milion evra i letele su kroz etar neke nerazumne, uvredljive brojke sa kojim bi većina samohranih majki mogla da živi minimum dve godine.

Muka mi je, dalju rođaku napustiće muž, ostaće sama sa detetom, ćerkom od sedam godina koju nema ko da čuva, ona nema roditelje, nema nikoga, zarađuje ispod minimalca, ako bude tražila bolje plaćen posao, devojčica će ostajati po ceo dan sama kod kuće. Plaši se za egzistenciju, ne zna da li će otac davati novac i koliko, koliko će vremena proći dok se okonča sudski postupak razvoda pa onda procene i dodele prve alimentacije. Kako se živi sa detetom do tada?

Kako se živi posle toga?

Zašto se pojedini muškarci kurče sa visinom alimentacije koju daju, zašto se kurče što je uopšte daju, zašto to predstavljaju kao milosrdni čin, kao davanje prosjaku koji uz tužnu pesmu pruža ruku, o čemu se ovde radi?

Hoće li neko ovakvim očevima da kaže da to daju SVOM detetu, da je to prirodna, normalna, ljudska, očinska stvar, da je to ljubav, briga, da je to želja da detetu i njegovoj majci bude dobro.

Znam one koji se pravdaju rečima “Sve što dam za dete, ona potroši na manikir, parfeme i garderobu”, ali je ne pričam o tim situacijama, ja pričam o izostanku pomoći na svim nivoima samohranim majkama koje nakon razvoda treba da organizuju celokupan život tako da budu uz decu, a da istovremeno zarade dovoljno. Nisu sve žene finansijski samostalne, sa bogatim roditeljima koji jedva čekaju da im se ćerka vrati kući. Zašto mi se čini, ne varam se sto posto, da je sve u vezi alimentacije toliko mizerno, ponižavajuće, poražavajuće, toliko degradirajuće da veliki broj žena ostaje u lošim brakovima, trpe psihičko, fizičko nasilje jer zavise od muževih finansija, jer znaju da će teško moći same.

Alimentacija nije sprdnja, to je nužnost da bi majke i deca mogli da žive. To nije kamčenje od oca, to ne sme da bude moljakanje, to nije stvar koju treba sudski godinama goniti.

Gde nestane briga za decu posle razvoda?

Gde je otac Marine dece da kupi bar nove pertle da patike izgledaju manje nošene?

Da sam Milica Mitrović ostavila bih Željka istog trena, jer ja ne DAJEM svoj polni organ

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

8.3K Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap