Šta sadrži pravi vojvođanski nedeljni ručak?

Kad nedeljom zamiriše vojvođanski nedeljni ručak… Znate li šta sve treba da sadrži jedan pravi vojvođanski nedeljni ručak? Što bi rekao Balašević:

“Mesto leba mesa bela, princes krofne – vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al se nekad dobro jelo, baš.”

SUPA

Kad se samo setim, nedeljom majka ustane u 6h da bi spremila supu na tihoj vatri koja mora biti gotova do 12h. Nedeljom je cela porodica na okupu, postavljaju se svečani tanjiri i beli stolnjak. Naravno da vojvođanski nedeljni ručak ne može da počne bez domaće supe, sa rezancima ili knedlama.

Kažu da ima različitih običaja u vezi sa vojvođanskim nedeljnim ručkom, jedno je sigurno, počinje domaćom supom od kokošijeg, goveđeg, a ređe od gušćijeg i pačijeg mesa. Nije važno da li su u supi domaći rezanci ili žute knedle, važno je da zamiriđe topla supa još pre 12h. Možda je teško reći šta je pravilo za određene delove Vojvodine, Srem, Banat i Bačku, ali je vojvođanski nedeljni ručak u ovim krajevima svuda manje-više isti.

TRADICIJA

Ni kod nas u kući nije baš svake nedelje nedeljni ručak bio identičan, bilo je tu običaja i iz Banata i iz Bačke i Srema, ali se znalo bez supe, sosa, mesa i kolača se ne može. Običaji su se mešali, kao i narodi i narodnosti, kako u našoj kući, tako verujem i u većini domaćinstava Vojvodine. Takođe, u Vojvodini je prisutno bogatstvo kulinarskih znanja i međusobnog uticaja mađarske, rumunske ili slovačke kuhinje, a mnogobrojna jela su izvedena iz ruske ili neke druge kuhinje iz okruženja.

I tako dok je mama od 6 sati vodila računa o supi, niko zapravo nije znao u čemu je tajna dobre nedeljne supe i zašto mora da se kuva toliko dugo. Tajnu zna svaka vojvođanska domaćica, supa mora biti bistra i žuta, mora se kuvati dugo na tihoj vatri, a pena sa površine se mora skidati povremeno. Koliko posla oko supe. Savremenim domaćicama je lakše da spreme supu iz kesice za 10 minuta, ali doživljaj nikada neće biti isti. Nekada je u kućama bogatijeg sloja seoskog stanovništva i u zanatlijskim kućama nedeljna supa kuvana i četvrtkom.

SOS

Nakon supe ide čuveni rinflajš, kuvano meso i povrće iz supe, poslužen uz sos. Istorijski uticaj kuhinja van teritorije Srbije je prisutan i danas u Vojvodini. Iz nemačkog fruštuk/doručak (Das Früstück), jauzna/užina (Die Jause), foršpajz/predjelo (Die Vorspiese), rinflajš/goveđe meso (Die Rindfleisch), cušpajz/varivo (Die Zuspeise), knedle, štrudle, krofne, iz mađarskog: perklet/prženo meso u sopstvenom sosu (Pörkölt), gulaš (Gulyás), paparikaš (paprikás)… Kad smo već kod toga nedeljni ručak ne može bez sosa (ajmokc), od paradajza ili mirođije. Domaćice su nekada govorile “Pripremila sam sos za ponos“.

Ovi sosvi se češće spremaju, ali postoje i sosevi od luka, višanja… U vojvođanskoj kuhinji sosovi su postali tradicija prenesena iz austrijske i francuske kuhinje. Sos od višanja se redovno kuva u našoj kući. On jeste sladak. Postavlja se pitanje odakle ta mešavina slatko-slanih ukusa na ovim prostorima. E pa odgovor se upravo krije u mađarskoj kuhinji. Često ljudi koji žive južnije od Vojvodine ne znaju za naše soseve, ali onda im kažemo da je to nešto slično bešamelu.

MESO

Nedeljom se posle rinflajša najčešće služi pohovano meso, može to biti i pečeno i dinstano, ali ređe. Za pohovanje se koristi goveđe meso ili belo pileće meso. Uz to ide i salata, može kupus ili neka druga. Kod nas u kući je toliko dominantna mađarska kuhinja da je čak i salata slatka, to jest u nju stavimo i šećera.

I naravno na kraju desert, slatke poslastice vojvođanske kuhinje, krofne, gomboce, rolati i rezanci s makom…

Može se reći da je gastronomija jedna od najatraktivnijih turističkih ponuda Vojvodine. E, kad se samo setim, al se nekad dobro jelo, baš.

Više o vojvođanskim pesmama