Nedavno smo vam preneli sastav devojčice Natali koja je pisala o svom prjateljstvu sa Romkinjom Seminom, a za koji je dobila prvu nagradu na literarnom konkursu Instituta za javno zdravlje Vojvodine na temu “Dobri prema sebi, dobri prema drugima”.
Na istom tom konkursu, ali u kategoriji do 8. razreda, prvo mesto osvojila je Lana Ljubenković.
Ovo je njen sastav.
Hodati u tuđim cipelama deluje vrlo primamljivo. Tuđe cipele su lepše, privlačnije i bolje od cipela koje mi nosimo.
Makar tako izgleda iz daleka.
Duboko gledajući u moje otrcane, sive cipele, želela sam da ih zamenim.Videvši svetlucave cipele moje drugarice, zamolila sam je da ih zamenimo, makar samo na jedan dan.
I tako sam se našla u tuđim cipelama.Bile su mi tesne, ali sam se osećala sjajno.
Odjednom mogla sam da plešem i pevam mnogo bolje nego pre. Imala sam neverovatan dar za slikanje i balet. Sve se činilo fantastično dok nisam otišla kući.
Svađanje njenih roditelja čulo se čak do njene sobe. Svađa je trajala nekoliko sati a kada je konačno prestala, njenu kuću popunila je duboka tišina.
Tada sam zaželela moje stare cipele pa sam vratila mojoj prijateljici njen par svetlucavih cipela a ona je meni vratila moje otrcane, sive cipele koje mi tada nisu izgledale tako loše.
Pogledale smo se i razumele. Ona se u mojim cipelama osećala komotnoi pametno, ali je bila veoma usamljena i nesigurna.
Onda smo svi u razredu razmenili obuću. Imali smo priliku da osetimo i doživimo šta svako od nas oseća i kroz šta sve prolazimo svaki dan.
Više nije bilo zabavno kao u početku. Odjednom smo razumeli odbačenost, tugu, strahove i probleme sa kojima smo se svi borili.
Svako je nosio u sebi neku svoju muku.
Dotakli smo u toj igri neke stvari kojie nismo želeli da drugi saznaju, stvari koje smo duboko sakrivali u sebi. Tog dana kao da smo naučili nešto.
Postali smo bolji, razumniji. Saosećali smo se jedni sa drugima počeli smo da se družimo više, da budemo pažljivi jedni prema drugima, da brinemo više o ljudima u našoj okolini.
Naučili smo da cenimo sve što nam je dato, i da ne zavidimo životima drugih ljudi.
Naučili smo da osećamo empatiju.
Naše brige, strahovi i problemi više nisu bili tako veliki i nepremostivi, nekako činili su se manjim i savladivim, znajući da ima ljudi koji brinu o tebi, koji su tu da ti pomognu i daju podršku kad god ti zatreba.
Apel da se empatija uvede kao obavezan školski predmet
Dodaj komentar