Na sam spomen carine mnogima se prevrne želudac jer prvo pomisle na bespotrebno maltretiranje, ali i na korupciju, šverc i druge malverzacije po kojima su graničari i carinski radnici više nego prepoznatljivi.
Ovoga puta dogodilo se ipak nešto potpuno drugačije. Lepa saradnja građana i državnih institucija retkost je u našoj državi, ali ima primera koji mogu promeniti imidž države i njenog odnosa prema sopstvenim građanima.
Ovoga puta ljubav i ljudskost zajedničkim snagama pobedili su administraciju, komplikovanu birokratiju i tamnu stranu uniformisanih lica.
Iznenađujuće topla ljudska priča našla se na Instagram stranici Carine Srbije.
“Među mnogobrojnim pričama sa granice, najređe su, mora se priznati, one romantične…Ali, baš takva desila se kada nas je jedan mladić zamolio za savet kako da na letovanje ponese skupoceni prsten kojim želi da zaprosi devojku.
Znate svi da dragocenosti moraju da se prijave, ako ne želite da se nađete u neprijatnoj situaciji da vam zbog neprijave budu zaplenjene i zato je dobro postupio što se raspitao na vreme.
Da devojka ne bi primetila da se nešto čudno dešava, zamolili smo kolege na prelazu Preševo da pripreme sve što je neophodno kako bi procedura trajala što kraće.
Sve je išlo po planu, devojka nije ništa naslutila i samo dan kasnije – mladić nam je javio da je rekla DA!
Bilo nam je drago da smo mogli da pomognemo, a verenicima želimo mnogo sreće i ljubavi”, navodi se u objavi carinske službe.
View this post on Instagram
Prva pomisao koja se sama nameće glasi – šta nas sprečava da se svakodnevno jedni prema drugima odnosimo sa puno susretljivosti, razumevanja i pažnje?
Poverenje je neophodno u svakom odnosu, a tako je i između naroda i institucija koje postoje da bi sprovodile i branile njegov interes. Naravno da je u Srbiji sve izokrenuto, da je poverenje odavno urušeno i da ova logična konstatacija zapravo zvuči kao isečak iz nekog naučno-fantastičnog filma C produkcije, ali ukoliko izgubimo i ono malo preostale vere da nam društvo jednom ponovo može krenuti na put ka idealu pravde, onda zaista nema razloga da kao zajednica nastavimo svoje mukotrpno postojanje.
Ovakve priče su uvek dobrodošle jer nam bude nadu da duša nije do kraja monetizovana i da nisu sva uniformisana lica samo hodajući kompleksi koji svoj urođeni sadizam kriju iza značke i malo mišije moći.
Jako lep tekst, respekt novinaru