Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je pre 30 godina usvojio Rezoluciju 757 kojom je SR Jugoslavija stavljena pod najsnažnije međunarodne socio-ekonomske sankcije zbog optužbi za učestvovanje u ratu i zločinima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Zapravo, ova Rezolucija bila je odmazda međunarodne zajednice zbog neuspeha vlasti SR Jugoslavije da sprovedu Rezoluciju 752 kojom se od tadašnje JNA tražilo da napusti teritoriju BiH kako bi se ispoštovao njen teritorijalni integritet.
Od stalnih članica SB UN samo je Kina bila uzdržana, dok je od nestalnih uzdržan ostao samo Zimbabve. Svoju ruku za uvođenje sankcija podigao je i tadašnji ambasador Ruske Federacije pri UN Julij Vonorcov.
Sankcije su obavezivale države potpisnice da će sprečiti „uvoz na njihovu teritoriju sve robe poreklom iz SRJ“, da će uskratiti dozvolu „bilo kom vazduhoplovu da poleti, sleti ili preleti njihovu teritoriju, ako je predviđeno da sleti ili je poleteo sa teritorije SRJ“ osim u slučajevima kada je reč o humanitarnim letovima.
Takođe, Rezolucija 757 direktno se odnosila i na pojedince, kao i sportiste koji su trebali da predstavljaju državu na međunarodnim takmičenjima, a paket je obuhvatao i obustavu naučne i tehničke saradnje sa SRJ, te obustavu kulturne razmene sa našom zemljom.
Međutim, glasanje Rusije protiv SR Jugoslavije te 1992. godine je i danas trn u oku Srbima koji sa očima punih ljubavi i poštovanja gledaju ka bratskoj državi.
Valja pomenuti, da je Vonorcov poslednji ambasador Sovjetskog Saveza pri UN i prvi ruski ambasador nakon raspada velike države. Ovu funkciju obavljao je do 1994. godine, a zatim je premešten na dužnost ambasadora Rusije u Sjedinjenim Državama. Možda baš taj podatak nešto govori.
Na toj poziciji je ostao do 1998. godine. Preminuo je 2007. u Moskvi, a među mnogobrojnim priznanjima i nagradama izdvaja se i orden dodeljen posthumno – „Ponos Rusije“ 2008. godine.
Razume se da Vonorcov nije mogao na svoju ruku da podigne ruku za uvođenje sankcija Jugoslaviji, već je samo prenosio naredbu izdatu iz Kremlja, tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina i njegovih najbližih saradnika i naredbodavaca.
Ovaj period veliki broj Rusa smatra kao najsramniji deo svoje istorije, a upravo je ruska ćutnja i izostanak podrške SRJ, kao i uvođenje sankcija Jugoslaviji razlog zbog kojeg se mnogi ruski građani, upoznati sa činjenicama i političkim zbivanjima, i dan danas izvinjavaju našim sunarodnicima prilikom putovanja po Rusiji. To nije fraza, već gola činjenica, iako naravno da ogroman broj građana Rusije i dalje nema gotovo nikakvu svest o tome koliko snažne emocije prema njima gaji srpski narod.
Sa druge strane, opravdanje koje najčešće možemo čuti, zbog čega se Rusija pridružila sankcijama, odnosi se na slabost Rusije u tom istorijskom trenutku, njene stravične unutrašnje probleme, svojevrsnu anarhiju i previranja na Kavkazu.
U međuvremenu, tokom mandata aktuelne garniture ruskih političara i diplomata, Rusija je uložila veto na britansku Rezoluciju kojom se osuđuje genocid u Srebrenici. U našoj javnosti to je dočekano sa velikim odobravanjem, dok su na Zapadu takvu odluku Rusije okarakterisali kao „ludilo“.
– Pokušavamo da naučimo nešto iz svoje kolektivne greške, greške vlada, uključujući i moju Vladu, koje su imale moć da spreče zločin, a nisu to učinile – kazala je tadašnja američka ambasadorka pri UN Samanta Pauer.
Taj veto kao i blokiranje prijema Kosova u UN je pre svega argument kojim se takozvani rusofili služe prilikom insistiranja kako Putinova Rusija nema veze sa Rusijom iz vremena “pijanog Jeljcina”.
Jasno je svima da su ruska kolena dobrano oguljena tih devedesetih godina, te da je danas to ipak sila koju su očigledno mnogi neopravdano potcenili.
U politici nema bratstva, već goli interes i to je valjda svima već ‘na nos izašlo’. Ipak, podrška u tom smislu koju Srbija ima u UN nije za omalovažavanje, ukoliko se u obzir uzme da su SAD direktan pokrovitelj nezavinosti Kosova, a da Britanija ne odustaje od namere da Srbiju, a samim tim i srpski narod, putem Rezolucije uvuče u teminologiju genocida.
Ne može samo Srbija biti kriva za krvavi rat na prostoru SFRJ, to je valjda jasno i malom detetu. Svako je tu imao svoju ideju raspleta, ali je činjenica da smo mi najveći gubitnici krvoprolića koje se moralo izbegnuti.
Trideset godina kasnije, krvavi bratoubilački rat besni na prostoru Ukrajine. Ponovo se SAD pojavljuju kao pokrovitelji i finansijeri jedne strane u sukobu, dok Rusi sada imaju sličnu situaciju poput Srba devedesetih, sa svojim narodom van svojih granica, na prostoru susedne države i to u doba nakon “bratstva i jedinstva”.
Srbija je već pokazala da nije politički neutralna jer je nedavno glasala u UN za osudu ruske agresije i suspenziju Ruske Federacije iz Saveta UN za ljudska prava.
Domaći mediji bliski režimu naravno da o ovome nisu mnogo polemisali, već se potenciraju neverovatni pritisci koje trpi naša vlast zbog odbijanja da se pridruži sankcijama Rusiji. Jasno je da se ovdašnja javnost još uvek dobro marinira kako bi se u potpunosti pripremila za prihvatanje, navodno, neminovnih sankcija.
Pre ovog rata, pred sam kraj mandata Donalda Trampa na mestu predsednika SAD-a dogodio se onaj sramni sastanak, Vašingtonski sporazum i čuvena hoklica na kojoj je u Beloj kući sedeo srpski predsednik. Sećamo se reakcije Marije Zaharove, portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova, koja je na društvenim mrežama tim povodom objavila fotografiju Šeroun Stoun iz legendranog filma “Niske strasti”.
“Ako ste pozvani u Belu kuću, a stolica je postavljena kao da vas ispituju, sedite kao na fotografiji broj dva, ko god da ste. Verujte mi”, napisala je Zaharova pre više od dve godine.
А замисли тај председник ниједну ружну реч против Русије није рекао, чак ни на том месту. А замисли тај председник је код руског председника и по сат и по времена чекао на пријем и никада није тражио посебну столицу. Ја Вам не дозвољавам да нападате поносну Србију. Срам Вас било! pic.twitter.com/yCdQDhxWIF
— Марко Ђурић (@markodjuric) September 5, 2020
Kada je Aleksandar Vučić odreagovao rečima da “primitivizam i prostakluk koji je pokazala govori o njoj i onima koji su je postavili”, misleći po svemu sudeći na Lavrova i Putina, a Marko Đurić hrabro odbranio svoju mladalačku ljubav, Zaharova je dopunila ovu objavu delimičnim razjašnjenjem.
“Žao mi je, ali moj post je pogrešno protumačen! Jedino što je u njemu sadržano bilo je odbacivanje bahatog stava ‘izuzetnih’. Protokolarni trikovi postali su jedan od metoda koje američki zvaničnici redovno koriste kako bi veštački stvorili privid sopstvene ekskluzivnosti. A ovo je neprihvatljivo”, dodala je Zaharova.
Tokom aprila ove godine Zaharova je izrekla takođe zanimljivu rečenicu koja se odnosila na međusobne odnose naše dve države.
„Beležimo izjave srpskih političara o pritiscima koji se na njih vrše. Beležimo i izjave srpske strane da im je Rusija prijatelj. Možda imamo različite poglede na prijateljstvo. Mi svoje prijatelje u teškim trenucima uvek podržavamo“, saopštila je ona dodavši:
„Ali ako je reč o onima koji se proglašavaju našim prijateljima, onda je to nemoguće razumeti. Polazimo od toga da će se naši tradicionalni partneri u svom delovanju u okviru međunarodnih organizacija na raznim multilateralnim platformama dosledno držati stavova koji odražavaju njihove istinske nacionalne interese i istinski prijateljski odnos prema nama“, zaključila je tada Zaharova.
Sedmog juna ove godine u posetu Srbiji stiže i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na susret sa predsednikom Vučićem. Možda ovoga puta neće biti reči o “primitivizmu i prostakluku” Lavrova i Zaharove, ali će svakako biti reči o političkim odlukama Srbije i potencijalnom gasnom aranžmanu.
Hoće li Srbija ići protiv mišljenja većine građana koji smatraju da se ne smeju uvoditi sankcije Rusiji, hoće li slediti neki svoj navodni interes ili će ponovo podviti rep i raširiti noge onako kako to od nje traže zvaničnici EU i SAD-a?
Ukoliko se držimo stava da smo kolonija, da je Vučića i SNS na vlast dovukao Zapad, onda je jasno na čijoj smo strani u ovom sukobu. Naša neutralna pozicija zapravo nikada nije bila neutralna.
Rusi su nas izneverili pre ravno tri decenije, hoćemo li i mi njih leta gospodnjeg 2022. godine?
Dodaj komentar