Bilo nemački kancelar Olaf Šolc i reklo šta je reklo. I ne znam zašto nekog čudi zašto se retorika Zapada tako zaoštrila kada smo mi u pitanju. Na početku agresije Rusije na Ukrajinu napisao sam da cinculiranje naših vlasti deluje na momente vešto. Ali da se događaji neslućeno ubrzavaju i da se bliži čas kada će biti „dža ili bu“. To je bilo pre dva meseca, što je u ovom, kako god zvučalo teatralno ali istinito, istorijskom trenutku, kao da su prošle godine u drugim uslovima. I došao je nemački kancelar da nam kaže da je taj trenutak tu, tek što nije. Nekako su shvatili da mi možda to još nismo shvatili.
Od devedesetih oni imaju iskustva sa nama. Imamo i mi sa njima. Samo, oni analiziraju, izvlače zaključke. Mi se uvek, nepogrešivo ponašamo isto. Nekako smo se doveli u poziciju da smo predvidljivi, kao neka divlja životinja koju izuče pa je krote ili love jer se kao i sve životinje ponašamo po nekom utvrđenom i nepromenjivom obrascu. A to uvek, već 30 godina izgleda ovako:
Jogunimo se, busamo u prsa, zaklinjemo i pretimo. Za to vreme nam se nudi utešno, ono što oni jači misle da je razumno, jer se jačem ne gubi vreme na nas. Ali – mi nastavljamo. Onda ti jači lupe šakom o sto, a mi se okrenemo, natrćimo i skinemo gaće više nego što smo morali. Ima tih primera dosta. Da ne trošim, dragi čitaoci, vaše dragoceno vreme, setite se samo plana Z 4. Ostalo možete i sami da istražujete. U Americi postoje ti „New Born Christians“, novorođeni hrišćani, postanu talibanski nastrojeni nakon razvratnog i grešnog života. Tako je kod nas bilo tih „novorođenih Srba“ koji su ćirilicom pisano to čitali kao plan 3 4. Problem je što su takvi kod nas donosili sudbonosne odluke.
Makijaveli reče „Da bi znali šta će se dogoditi moramo znati šta se dogodilo“. Pa, da vidimo.
Dakle, radi se o planu koji su sastavili ambasadori SAD i Rusije u Hrvatskoj, Piter Galbrajt i Leonid Kerestedžijanc i Gert Hajnrih Arenc ispred EU. „Z“ u imenu plana je Zagreb a „4“ predstavlja učešće SAD, Rusije, EU i UN. Obelodanjen je i dat zaraćenim stranama na razmatranje januara 1995.
Plan se sastojao iz dva dela. Prvi je predviđao ustavni sporazum sa Hrvatskom po kom bi prema popisu iz 1991. opštine sa većinskim srpskim stanovništvom (takvih je bilo jedanaest), imale široki stepen autonomije, daleko veći nego što je recimo imala Vojvodina ustavom iz 1974. To je podrazumevalo sopstvenu policiju, sud, vladu, skupštinu, predsednika, monetu, mogućnost sklapanja samostalnih međudržavnih sporazuma, grb, himnu i zastavu. Predviđena je demilitarizacija ove oblasti, a vojska Hrvatske bi mogla da uđe samo po pozivu predsednika RSK.
Drugi deo plana se odnosio na Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, gde Srbi prema popisu iz 1991. nisu činili većinu. Tu je previđen dvogodišnji prelazni period pod administracijom UN-a, međunarodne garancije poštovanja ljudskih prava, dvojno – hrvatsko i jugoslovensko državljanstvo za Srbe. Da, nakon što je isporučivala oružje hrvatskoj strani i Rusija je bila ta koja je predložila ovaj plan.
Tuđman se nevoljko saglasio sa planom kao osnovom za pregovore. Milošević ga je glatko odbio. Nije hteo ni da razgovora o tome. Ne ono, ne sviđa mi se ali hajde da razgovaramo. Ne, Milošević je odbio i da razgovara o planu koji su predložile dve najveće svetske sile, UN i EU. I onda se desila operacija Bljesak kojim je Hrvatska zauzela deo Zapadne Slavonije. Onda se srpska strana najednom setila plana Z 4 i htela da pregovara. Ali dockan. Tek tada je shvaćeno da Srbija iznurena sankcijama više ne može da parira Hrvatskoj, ojačavanoj zapadnim novcima i RUSKIM NAORUŽANJEM. Ali dockan. Više nije bilo kec-mec.
I desilo se šta se desilo. Operacija „Oluja“ je etnički opustošila Krajinu od Srba. Slavonija je predata pod nepovoljnijim uslovima. I valja reći još nešto, da bi paradoks bio veći, glavni Miloševićev argument da odbije plan Z 4 je bio taj što nije želeo da to bude presedan za rešavanje problema Kosova. Koliko je to pomoglo, videli smo. Triplo golo!
Eto, šta je recimo falilo da smo ranije uveli sankcije Rusiji, možda Šolc ne bi bio tako oštar i izričit sada. Šta je iz ove perspektive falilo da prihvatimo Z4? Bili bi spaseni silni ljudski životi, ne bi se dešavale one užasavajuće scene bega na traktorima. Srbi bi mnogi preživeli, ostali na svojim imanjima i bili danas daleko bitniji politički faktor u Hrvatskoj. Svakako daleko, daleko bolje od onoga što se posle desilo. Pa šta i ako je to mogla biti modla za rešenje Kosova? Nismo li mi posle nudili „više od autonomije, manje od nezavisnosti“? Naravno, prekasno, tada nas već više niko nije ništa pitao.
Hoćemo li sada sami doneti odluku? Konačno jednom, dok nas neko još nešto pita. Možda nekom liči da ja tu pametujem generalski posle bitke. Ja sam samo tu neki lik koji piskara jer ima neki dovoljan broj ljudi kojima se to sviđa. U vladama, generalštabima, kod nas pre svega u Predsedništvu, postoje ljudi koji su izabrani i plaćeni da o tim stvarima razmišljaju unapred. Kako su platu zaslužili ovi devedesetih, videli smo. Nadam se da će je ovi koji danas analiziraju i odlučuju, svoju platu zaslužiti. Njihova mudra odluka u ovim vremenima vredeće svaki dinar. Čak i prevazići vrednost koju je moguće izraziti u novcu.
Ono što bi moralo biti svima jasno je to da svet ide u pravcu stvaranja nove gvozdene zavese. Daj Bože da se stvari nekako slegnu pa počnu neki pregovori i stvar se relaksira. Ali trenutno ne liči da će tako biti. I jako je važno sa koje strane gvozdene zavese ćemo ostati. Jer, ako ostanemo sa „druge strane“, ljudi, to je prilično strašno. Toliko da ćemo se ovog trenutka, života u junu 2022. u Srbiji, sećati sa nostalgijom. Obrazložiću.
Zapad prosto više nema puno vremena da se bakće sa nama. Vreme kada su mogli polako, natenane da rešavaju stvari ovde je prošlo. Imaju daleko većih problema. Kako da se skinu sa ruske energetske igle, kako da reše problem hrane, poprave makar, pukotine i međusobne nesuglasice u rešavanju svetske krize i svaštanešto još. I ne zavaravajte se, nesuglasice nisu suštinski u tome da li treba i koliko Putinu možda popustiti, nego koliko i kojim tempom ga treba pritisnuti.
Dakle, nema više vremena za nijansiranje i duge diplomatske finese. Energiju će usmeriti tamo gde im stvarno gori. Sećate se Tome Nikolića i njegove čuvene „rupe u tepihu“ ili kako već beše? E, trenutno smo baš to. San mu se ostvario. I noćna mora svakoga ovde sa minimum pameti. I da to zakrpi, Zapad neće više koristiti fino tkanje.
Šolcova izjava oko sankcija i priznanja Kosova, bar mi se čini, malo je nepravedno zatomila Vučićevu izjavu kako je „Šolc doneo novu energiju u evrointegracije“. To bi moglo da se tumači tako da još ima nešto šargarepe. I red je da imaju još malo razumevanja. Zašto tako mislim pisaću u jednom od sledećih tekstova. Ali to je to.
Onda će ovde da se lomi. Preko kolena. I svaki sledeći dolazak ili obraćanje zapadnih diplomata biće sve oštriji i zahtevi sve…kako da kažem, a da ne spominjem to gutanje žabe? Ali, kad nema bolje metafore. Žaba će biti sve krupnija, ljigavija i krastavija. Do trenutka kada nam ni to neće biti nuđeno. Kao u slučaju Z4, kad je bilo “e, a može ona žaba, baš smo gladni“. Ali dockan, više nas neće ništa ni pitati. Opet.
I kao najmogućija varijanta izgleda, u slučaju da se ne pridružimo EU, da ćemo biti zabetonirani i naći se sa pogrešne strane Gvozdene zavese. I takav život će biti mnogo gori nego onaj u doba Hladnog rata. Mnogi to ne pamte, koji se danas pitaju ili koji će sutra da litijaše protivu sankcija, kako je to bilo.
Ovaj termin skovan je na Zapadu da označi vojnu, političku i ideološku barijeru koju je SSSR podigao prema spolja. Prvi ga je upotrebio Čerčil u svom govoru iz 1946. „Od Šćećina na Baltiku, do Trsta na Jadranu, ‘gvozdena zavesa’ se spustila širom kontinenta.” Ova granica do Trsta o kojoj govori Čerčil pomerila se posle 1948. kada je Tito otkazao poslušnost Staljinu. Na našu sreću.
Od tada su se iza ove barijere osim SSSR-a nalazile Poljska, Čehoslovačka, Istočna Nemačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Albanija (koja nije bila član Varšavskog ugovora od 1968. ali je imala staljinistički režim). Uprkos neefikasnoj ekonomiji, SSSR se trkao u naoružanju. SAD su trošile oko 7% BDP-a, a SSSR je da bi držao korak trošio 40%. To je u zemljama iza Gvozdene zavese prouzročilo ozbiljno siromaštvo. A vlasti su onda morale da sežu za još gorom represijom.
Kako je izgledao život tada i tamo? Nepojmljivo sumorno. Da krenemo od toga da bi ste mogli ozbiljan zatvor da zaglavite zbog, ne pogrešno izgovorene reči, već zbog pogrešno shvaćene reči. Tajne službe razvile su mreže doušnika i nikada niste bili sigurni šta pred kim smete da kažete. Živelo se u konstantnom strahu i to se smatralo za normalno. Putovanje u zemlje zapada bilo je skoro nezamislivo. Čak ste morali da dobijete dozvolu da odete u susedno mesto.
Oni koji pamte sankcije i hiperinflaciju devedesetih, znaju kako sablasno to izgleda, prazni rafovi po samoposlugama, stajanje u redu za osnovne životne namirnice bez garancije da ćete to i dobiti. A trajalo je desetak godina, posle Dejtona u blažoj formi. Ljudi rođeni u Istočnom bloku to su živeli nekih 45 godina.
I sam se sećam Mađarske, Čehoslovačke, Rumunije, čkiljavih noćnih svetala, mrtvila posle sedam uveče, opšteg sivila, žena bez brushaltera, ne zato što je bila moda nego ih bilo teško nabaviti. Lično, od onog što sam u to doba obišao, Berlin me je onako baš udario.
Boravio sam u Zapadnom, a nekoliko puta sam prešao u Istočni jer je sa te strane takođe bilo šta za videti. Video se čemer već kad se smrkne, odjednom su počinjali da bauljaju pijani ljudi koji se jedva drže na nogama. I to podosta njih. Ne zato što su bahati nego što su ubijeni u pojam. To je čak i meni, blentavom devetnaestogodišnjaku bilo jasno. Ali, desilo se nešto još mučnije.
Zadesio sam se na jednoj zabavi. Berlin je tada, ko zna sve zbog čega, imao specifičnu atmosferu. Zapadni. Živelo se kao u normalnom, slobodnom svetu u potpunom okruženju Sovjetskog Mordora. To je sigurno jedan od razloga što je ovaj grad imao posebno bizarnu subkulturu, u kojoj se sublimiralo i sažimalo sve najbolje i najluđe što se tada nudilo od Pariza, Londona do Nju Jorka pa nazad preko Amsterdama.
Žurka je bila, ono što se kaže, svega je bilo. U tom ushićenju što sam tu, netom odsluživši JNA, kao pušten s lanca, u jednom momentu, pogledao sam kroz prozor. Zgrada je bila tik do Berlinskog zida. Videle su se zgrade sa duge strane, iza bodljikave žice koja je štrčala iz betonskog zida. Tek po koja škiljeća sijalica. I znao sam da i oni sa druge strane mogu da vide i čuju nas.
Čak i tako naluđenom me je kroz to malo mozga presekla pomisao – jbt, zamisli da sam ja rođen sa one strane!? Pod uticajem onog što dobro raspoloženje čini još boljim, ali i obratno, ta me je pomisao presekla negde duboko u predelu stomaka. Toliko da se toga i dan-danas dobro sećam. Devedesetih, kada je kod nas bilo još gore, jer se još i ginulo nije mi se to tako vraćalo, instinktivno sam znao da to neće trajati, da će pre ili kasnije da se završi, samo treba preživeti i sačuvati kičmu. Ali, sada mi se taj osećaj i pomisao na užas vraćaju u izvornom obliku.
Zašto? Zato što sada znam da ako opet dođe neće trajati samo nekoliko godina. Verovatno će trajati zauvek. U mnogo gorem obliku nego u doba sankcija devedesetih ili života pod okriljem SSSR-a. Svakako dovoljno dugo da je pitanje kako ćemo i da li ćemo uopšte opstati. Ako se nekome ovo čini previše apokaliptično, da razmotrimo neke činjenice.
Zemlje Istočnog bloka su bile geografski povezane i imale su uvek dovoljno energenata. I hrane. Meso jeste bila retkost na trpezama radnika, seljaka i poštene inteligencije, ali bilo je taman da se ogreje i ne umre od gladi. A zamislite sada, sa druge strane Gvozdene zavese ostanemo samo Ruska federacija i mi. I onda pogledajte na geografsku kartu. Lavrov nije mogao da dođe, a kako bi nam došlo bilo šta važno za preživljavanje? Sve i kad bi se Rusi trudili.
I da, nije Lavrov dolazio ovamo jer smo nešto bitni. On baš više i nema gde puno da ide. Znate onaj narodski izraz “tuđim gloginje mlatiti“? E zato se Lavrov ovamo zaputio.
Elem, da se vratim na temu, postoje tu još neke otežavajuće okolnosti. Devedesetih su slamarice bile deblje, pa kome je trebala hrana za bebe, pelene, ulošci, gorivo, mogao je da pređe Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, šta je kome već bilo bliže i nabavi. Moglo se i švercovati i to prodavati. Sad su te zemlje u Šengenu i kad se spusti rampa, zaboravite da će se tamo ići. A i vreme kada će se imati para za tako nešto će biti većinski daleko kraće.
Kada presahne 80% investicija u Srbiju i 70% izvoza, šta mislite, kakvo će nam biti i sada više nego ubogo zdravstvo? Kako ćemo hraniti decu? Kako oblačiti? Znate, Rusija ima hrane i goriva da dugo izdrži sukob sa Zapadom. A mi? I zašto bi sve to trpeli zbog nekoga ko je VEKOVIMA bezbroj puta radio direktno protiv nas? I još nas u oči gleda i priča nam da smo braća.
Moral i razni smatrači, ukazivači sa pozicija zastupanja interesa Rusije su posebna priča i o njima ću u sledećem tekstu. Znam da sam obećao pisati o nečem drugom i obećanje ću održati. Samo, događaji su brzi, a moje pisanje je sporo. Ovo o eksponentima stranih interesa u Srbiji i onima čija reč ima težinu a samo su glupi, je sad hitnije.
Vuk Drašković poredi Putina s Hitlerom, dok Dani u NIS-u mesečno kapne 770.000 dinara
Dodaj komentar