U danima oko Božića, u miru svoga doma, zadatak nam je, kažu sve božije knjige, po čijim god da se knjigama rukovodimo, je da nađemo mir, oprostimo drugima i sebi i budemo zadovoljni onim što imamo.
I na onima koje imamo.
I u onim običnim danima, moram iskreno priznati jer nije lepo lagati za vreme Božića, nisam neki parametar skromnosti. Naprotiv. Uvek bih više. Veći stan, veći auto, veći lični dohodak, veću razdaljinu za otputovati.
Tek ponekad, obično kada preteram u neskromnosti i nezadovoljstvu, pojavi se neko, moja majka bi rekla od Boga poslat, da me podseti da treba da se stidim.
Što nisam srećna što su svi moji zdravi. Što me sunce greje. Što imam makar šansu da ostvarim sve svoje neskromne želje.
Moj muž je prošle godine izgubio najboljeg prijatelja. Čovek od 37 godina otišao je rapidno kao što je bio rapidan i tumor koji ga je savladao.
Divno biće pred kojim je bio život u kojem nije ostavio ni potomke, nestajao je svakoga dana pred našim očima i njegov predivan osmeh nas nikada više neće obasjavati.
Radio je zajedno sa mojim mužem i njegova pločica sa imenom i prezimenom i dalje stoji magnetom privučena na našim ulaznim vratima. Čovek za kojeg sam se udala nije eksplicitan u izražavanju emocija, tek katkad, gestom izrazi ono što oseća.
I ćuti, kao što je tada kada je izgubio najboljeg prijatelja, danima, tužno gledajući u jednu tačku. Tako ni tu pločicu nisam odmah primetila.
Jednom sam, ljuta na ceo svet zbog toga što mi se pokvarila mašina, panično drameći još pre nego što sam čula da li majstor može da je popravi, krenula iz stana i zaustavila se kao ukopana ispred pločice sa imenom. Našeg preminulog prijatelja.
Kao da mi je neko udario najjači šamar stvarnosti, pognula sam glavu i zaista se postidela. Okrenula sam se, kao po naredbi, i pogledala u svoju ćerku i sina koji su se zdravi i radosni igrali i smejali i zaplakala.
Od sreće. Stida. Tuge. Sve mi se izmešalo.
Pa zar sam takva osoba koja ne može da bude zadovoljna. Zar sam majka koja zna koliko je dece umrlo ove godine, koliko poruka je, neke nažalost uzaludno, pušteno zbog nečijeg odlaska na operaciju.
Ljudina Milan poklonio pečenicu za Božić siromašnim porodicama
Zar sam zaboravila kako sam bila tužna kada sam videla majku našeg prijatelja, pred kraj, prepolovljenu od tuge, zbog toga što zna da za njeno dete više nema spasa. Ni krivo, ni, tako mi svega, nikome dužno pod kapom nebeskom.
Zar smo svi zaboravili, dok ovih dana sedmi put sedamo za trpezu da se prežderavamo, koliko gladnih ljudi se zahvalilo ženama koji spremaju one „obroke za porodicu“ što će i oni nešto vruće i hranjivo pojesti za praznike.
Zar smo, psujući u toplom autu jer su svuda gužva, zaboravili na ljude koji neće ništa kupiti u tržnim centrima.
Zar smo, zaboravni ljudi, zaboravili koliko je cela Srbija tražila devojčicu za čiji spas smo se svi molili i ni tren nismo mogli da se stavimo u kožu njenih roditelja.
Zar treba nešto loše da se desi da budemo spokojni u svom blagostanju. U svom zdravlju. Ili ljudima koji smo, zdrave i sposobne, oko sebe okupili?
Zar treba neko važan da nam premine da shvatimo da treba da smo srećni što smo uopšte tu. Živi.
Da možemo da dramimo, psujemo, prebrojavamo koliko smo puta sišli do prodavnice i žalimo se kako nećemo, zbog prežderavanja, moći da skinemo tih pet kila koji nam fale do idealne težine.
Želim nam, zbog svega rečenog, da se ovoga setimo i bez pločica sa imenom. I bez novinskih članaka o nestaloj devojčici. I bez fotografija bolesne dece koje više nema.
Da se setimo, makar ovih dana, da to što smo noćas poljubili svog sina u pospane oči, jeste jedino što treba da je važno. Da to što spavamo u toplom, što jedemo ono što smo želeli i što okupljamo one čija nam je sreća bitna, jeste blagostanje.
I najviše je što smemo da tražimo.
Budimo zadovoljni onim što nam je dato, a nekima nepravedno oduzeto. Ili će ovo biti samo dani u kojima smrdimo na sardinu!
Velikim vernicima, onima koji poste dok mrze, ogovaraju, psuju i osuđuju
Bravo! Hvalaa!