Magazin Srbija

Rus u svoj hotel u Srbiji besplatno prima izbeglice iz Ukrajine

FOTO: MITAR MITROVIĆ / RINGIER

Dok se u Moskvi slavilo prisjedinjavanje Krima, Mihail Golubtsov je doneo životnu odluku- Rusija više neće biti njegova zemlja. Danas, osam godina kasnije, dok u Ukrajini besni rat, Mihail pokušava da sagradi mostove koje on nije rušio i palio i to tako što radi najplemenitiju stvar koju mali čovek može da uradi, pomaža onima kojima je pomoć najbitnija, ukrajinskim izbeglicama. I tu možda ne bi bilo ništa čudno, da to ne radi uz Šumadije.

Batočina je Mihailov dom već sedam godina. Na placu skrivenom od glavnog puta, na vrhu samog brda, odakle se pogled pruža ka srcu Šumadije, nalazi se hotel u vlasništvu njega i njegove porodice. Drvoredi jabuka, cveće, čist vazduh i nestvaran pogled, baš kao da posmatrate vinograde u Toskani, razlog su zbog kojeg već godinama ljudi iz cele Srbije, Rusije i regiona dolaze kod Golubtsovih na odmor.

Sa ratnim dešavanjima na tlu Ukrajine, vesele turiste, zamenile su izbeglice. Do sada, njih preko 30, a prema njegovoj priči i zalaganju njegove ćerke, tako će biti sve do okončanja rata u Ukrajini i poslednjeg čoveka koji bude tražio put ka boljem životu i slobodi. I to besplatno.

-Pre sedam godina došao sam u Srbiju, doneo sam novac, deponovao ga u banku i započeo potragu za kućom. Kada sam došao ovamo, nisam ništa video, bila je neka magla, samo neki korovi su se tu sa strane videli. Ujutru sam tek video sve ovo – kaže Mihail na početku razgovora za „Blic“.

Prema njegovim rečima, u rodnoj Rusiji se već duže vremena nije osećao slobodnim i bezbednim i to do te mere, da ni u svom rodnom gradu, u razgovoru sa prijateljima nije znao šta ga čeka kada otvoreno kaže kako misli da je ruska vlast loša.

-Poslednjih par godina života u Rusiji, plašio sam se, i to još pre svega od Krima. Mislio sam da mogu slobodno da pričam, ali nije bilo tako. Onda sam došao ovde i pričam slobodno. Imam svoj stav, ako se slažeš, slažeš, ako ne, dobro. Imam ovde još jednog komšiju, policajac, izbeglica sa Kosova. I on meni kaže „Ja sam za Putina, on je najbolji“. Onda sam mu rekao, da možda tako izgleda njemu, zbog svađe sa Amerikom, sa NATO paktom, ali za one u Rusiji, za njih nije dobar. Slušaj, rekoh mu, ti možeš da ideš na trg, i da kažeš, vlast je loša, luda. I on mi tu kaže, mogu. E tu mu onda objasnim da bi u slučaju da ja odem na Crveni trg, i da to kažem i vičem za Putina sve to, ne bi prošlo pola minuta, minut, već bio bih uhapšen i spreveden u zatvor – kaže Mihail.

Kako kaže, svaki put kada neko od izbeglica kod njega dođe, oseća sramotu zbog onoga što njegova zemlja radi u Ukrajini. Prvi ljudi su mu pristigli početkom marta, da bi se angažovanjem njegove ćerke, broj ljudi uvećavao iz dana u dan.

-Do sada ih je bilo preko trideset. Jutros je otišla jedna porodica Ukrajinaca, bili su tu sa decom. Otac je Gruzijac, majka je Ukrajinka. A, prvi ljudi su mi pristigli početkom marta. Sve je počelo preko Ukrajinke sa dvoje dece i njenom prijateljicom, koja je studirala sa drugaricom moje žene. Potom je moja ćerka rešila da se uključi. Bilo joj je baš kao i meni, dosta teško da gleda šta se dešava. Sa njom je na univerzitetu stidiralo dosta Ukrajinaca, kolega i prijatelja, Uzela je i na nekom sajtu, okačila poruku za smeštaj. Mi im dajemo besplatan boravak kod nas, koliko god da im je potrebno pred nastavak dalje. Lično, kao Rus, osećam se odgovornim za ovo što se dešava u Ukrajini – objašnjava, te nastavlja dalje:

– Moja ćerka je ta koja me samo obaveštava kada i koliko njih stiže. Oni kad dođu, nude nam pare, naravno, odbijem ih.. Par njih koji su probali cider koji pravim, žele da ga kupe i samo im kažem „Ne mogu da vam uzmem pare. Zato što je u tvojoj zemlji okupacija, sve je razrušeno.“ – otkriva Mihail, i otvara novo poglavlje, možda i najteže u ovom razgovoru.

Kako reaguje Ukrajinac na Rusa nakon svega što gledamo više od mesec dana?

-Nije im prijatno kada dođu. Eto, par koji je bio jutros, žena mi je na polasku rekla „Slušaj, na početku mi je bilo dosta teško da pričam sa tobom“. Ista situacija je bila i sa još jednim parom, muškarac Indijac, žena Ukrajinka, dvoje dece. Kad su došli, bio sam sa automobilom koji je imao srpske tablice. Kad smo došli do hotela, videli su auto sa ruskim tablicama, na trenutak je nastao muk. Video sam koliko im je bilo teško. Na početku je samo pričala ukrajinski, i polako smo, vremenom, došli do normalne komunikacije. Znate, ja mislim da srušeni odnosi koji sada postoje, da su još gori nego za vreme rata između vas i Hrvata. Ne verujem da će se taj most brzo izgraditi, biće teško. Jedan čovek je uništio odnose miliona ljudi – priča Mihail sa gorčinom i tugom u glasu.

-Večeras očekujem osmoro Ukrajinaca. Prvi iz Harkova kad su došli, auto im je bio u katastrofalnom stanju zbog puteva kroz Ukrajinu koji su sad usled svega očajni. Kad beže, gledaju samo da napuste zemlju što brže. Neki su uspeli da pobegnu pre samog rata, dan dva. Eto, primera radi, Ukrajinka i Indijac, oni zbog toga nisu uspeli odmah da dobiju izbegličke papire, pa sam morao da im pomognem. Naime, njih nisu pustili u Rumuniju jer on nije imao vizu kao Indijac. Nisu mogli da dobiju potvrdu da su izbeglice. Prvo sam ih odvezao do Vršca, tamo su nas poslali rumunski graničari. Odatle su ih poslali u Beograd, na adresu ambasade Rumunije. Ni tu nisu uspeli da dobiju papire. Na jedvite jade su uspeli da dobiju papire da odu u Nemačku i to direktno iz nemačke ambasade u Beogradu – priča on.

hotel-izbeglice_850x
FOTO: MITAR MITROVIĆ / RINGIER

Ljude koji dolaze kod njega, opisuje kao kulturne, učtive, obrazovane i materijalno situirane.

– Obično kod nas dolaze bogati ljudi, vidi se da nisu siromašni. To su fini, kulturni ljudi, takva su im i deca. Imaju oni možda novac da mi plate, ali ja ne želim da im to uzimam, ne želim da budem profiter – kaže Mihail.

Ljudi koji dolaze u Srbiju, obično idu dalje u zemlje EU, makar oni koji su boravili kod njega. Od njih preko trideset, samo je jedan par rešio da se na duže staze stacionira u Beogradu.

-Do sada, samo jedna porodica koja je prošla kroz naš hotel, rešila je da ostane u Srbiji. Majka ima ruski pasoš i samo je rekla -šta sad ja mogu sa njime? Neko im je pomogao, dao im je stan da žive besplatno u njemu. Njen sin ove godine uči srpski i plan im je da on upiše fakultet u Beogradu. Ostali, njena prijateljica koja je došla sa njom, otišli su dalje. Konkretno ona je sa otišla za London. A ovi od jutros su se odlučili za Bugarsku. Prešli su pola Evrope, u Srbiju su došli tako što su iz Kijeva prebegli za Poljsku, nakon čega su došli ovamo. Imao sam i par iz Odese, muškarac je morski biolog, i oni su otišli dalje, jer sa njegovim poslom, može da radi bilo gde – otkriva Mihail.

Kroz razgovor sa izbeglicama iz Ukrajine, zaključio je da većina njih ne planira da se vrati u zemlju u skorije vreme, čak i ako bi se rat okončao za koji dan.

– Neki od njih,od šoka, kroz šalu su rekli, „Mi smo sad na produženom raspustu, sad možemo da putujemo“. Oni ne žele da se vrate u Ukrajinu, jer, većinom su im domovi srušeni. Pre sto godina, imali smo istu situaciju, najbolji ljudi su napustili Rusiju. Srbija je tu nešto dobila, a Rusija je izgubila. Sad se ista stvar dešava, najbolji ljudi odlaze napolje i nemaju u planu da se vrate, sa neskivenom tugom u glasu kaže Mihail za „Blic“, dodajući kako mu je u planu da uzme srpsko državljanstvo.

– Ovako ću nastaviti da radim dokle god bude potrebe, sve dok traje rat. Čak i u sezoni, primaću izbeglice besplatno da stanuju ovde. To je najmanje što mogu da uradim kao čovek. Samo se nadam da ovaj rat neće dugo potrajati, nažalost, šteta je već učinjena i ogromna je – ispričao je čovek sa velikim Č, Mihail Golubtsov.

Ostavili smo tatu u Kijevu (VIDEO)

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

256 Shares
256 Shares
Share via
Copy link