Sećate li se ponosnog predstavljanja prvog srpskog respiratora i najave ambiciozne prozvodnje od čak 10 respiratora dnevno?
Ništa od toga.
Naime, u jeku borbe sa prvim talasom korone, ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović, predstavljajući prototip prvog srpskog respiratora u Institutu Mihajlo Pupin, izjavio je kako bi Srbija tim respiratorima mogla da ojača kapacitet u borbi sa koronavirusom.
Evo nama novih crnih prognoza, ali respirator ostade samo pusta slika na portalima i u tv arhivi.
Ispostavilo se da je proizvodnja preko potrebnih respiratora suviše skup projekat za Srbiju. Neki bi rekli da su skupoća i vreme relativne stvari, pa je možda ispravnije reći ovako – država je imala druge prioritete. Kao na primer multimilionske donacije crkvi, povećanje budžeta skupštini, za plate poslanika, aerodrom u Trebinju, etc.
Da bi protip respiratora napravljenog na Institutu Mihajlo Pupin uopšte mogao da dođe do proizvodnje, potrebno je da dobije međunarodnu sertfifikaciju koja košta 600 hiljada evra.
– Sertifikacija medicinskog uređaja je skup i dugotrajan proces (bar godinu dana), a mi ga još nismo ni započeli zbog nedostatka sredstava. U pregovorima smo s kabinetom predsednice Vlade oko pomoci. Nismo uspeli dobiti sredstva UNDP-a za tu namenu, gde smo odmah po okončanju razvoja konkurisali – rekla je za Luftiku generalna direktorka Instituta Mihajlo Pupin Sanja Vraneš.
UNDP je Program Ujedinjenih nacija za razvoj koji ima svoju kancelariju u Srbiji. U svojoj osnovi, rad ove kancelarije i organizacije u Srbiji fokusiran je na tri glavne tačke – iskorenjivanje siromaštva, ubrzanje strukturne transformacije i povećanje otpornosti na krize.
UNDP je u martu ove godine uputio Poziv za inovacije u vreme krize, kako bi pružio finansijsku podršku projektima čiji je cilj smanjenje efekata pandemije Covid-19 u Srbiji.
Podsetimo, državni Fond za inovacionu delatnost odobrio je, takođe u martu, 53 miliona dinara za finansiranje 12 inovativnih projekata preduzeća čiji je cilj suzbijanje efekata pandemije.
Kao jedan od odabranih projekata za finansiranje iz ovog Fonda bio je i prvi srpski respirator, kome je za potrebe razvoja i proizvodnje 5 uređaja dodeljeno nešto više od 5,5 miliona dinara.
I to je to. Institut je napravio pet protoripa. Ministar se slikao sa njima, demonstrirajući veliki uspeh i još veće nade.
Tu se priča završila.
Iz UNDP-a za Luftiku potvrđuju da se Institut Mihajlo Pupin odazvao pozivu, ali da mu sredstva za namenu međunarodne sertifikacije respiratora nisu odobrena.
– Zbog brzo razvijajuće krize COVID-19, finansijska sredstva za podršku rešenjima nisu bila unapred obezbeđena, što je i navedeno u tekstu poziva. Kako bi doprineo da što više izabranih rešenja dobije podršku za kofinansiranje, UNDP ih je predstavio na posebnoj platformi i pozvao partnere iz donatorske zajednice da se pridruže ovoj inicijativi. Do sada je 6 rešenja dobilo kofinansiranje, ali projekat Instituta Mihajlo Pupin za sada nije podržan od strane donatora – rekli su za naš portal iz UNDP-a.
No, vratimo se već pomenutom relativitetu skupoće. Šta je skupo, a šta nije? Ili, gde su prioriteti?
Tema respiratora početkom izbijanja korona krize u Srbiji, bila je podignuta na nivo kontroverze i to sve zahvaljujući neusaglašenim izjavama premijerke i predsednika oko toga da li je, prvo broj respiratora kojim naše bolnice raspolažu, a onda i cena po kojoj ih nabavljamo – državna tajna ili nije.
Danima smo gledali predsednika Vučića u “humanitarnim” misijama i obilascima srpskih bolnica kojima velikodušno deli spasonosna veštačka pluća. Plaćena našim novcem, ali bez potpune informacije koliko, od koga i na koji način.
– Za respiratore – od danas je državna tajna. Ja sam kriv, pišite to, stavljajte u svojim primedbama, u jednom delu političke oligarhije, kako god hoćete. Mi ćemo da se snalazimo, da nabavljamo što je moguće više aparata – rekao je Vučić krajem marta (izvor Danas.rs), dodajući da je on nabavio 50 respiratora ali da ta nabavka nigde nije objavljena.
Jedina transparentna nabavka, čini se, bila je ona na samom početku krize, koja nam je i otkrila tu prvu cenu po kojoj su nabavljani respiratori.
Ministarstvo zdravlja zaključilo je ugovor za kompanijom Drager Tehnik iz Beograda za nabavku 15 respiratora po ukupnoj ceni od 26.700.000 dinara bez PDV-a. Prostom računicom, cena jednog respiratora u ovom poslu, iznosila je oko 15 hiljada evra.
Drugi slučaj u kom se govorilo o konkretnim brojkama i manje konkretnim sredstvima, bila je izjava ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović (7. april 2020. godine).
Kako je tada rekla za TV Prva, evropski komesar za susedstvo i pregovore o proširenju Oliver Varheji odmah je odobrio da se prenameni 93,4 miliona evra za pomoć našoj zemlji, od čega 15 miliona evra direktno za medicinsku opremu, a ostatak za ekonomski opravak.
– Za sada smo iz novca EU kupili 75 respiratora, oni još uvek nisu u Srbiji, kupljeni su, plaćeni su, ali sada postoje brojna ograničenja, neke izvozne restrikcije u pojedinim zemljama – kazala je tada Joksimovićeva, dodajući da ipak ceo iznos nije bio potrošen narespiratore, već je korišćen i za troškove letova za humanitarnu pomoć.
Da je cena respiratora zaista famozna, pokazali su potonji događaji.
Državni vrh Srbije, kao i sam predsednik, upozoravali su da je cena respiratora enermno skočila, te da se države služe nečasnim radnjama kako bi obezbedile što veći broj tih uređaja.
– Ako bude problem sa respiratorima, sam ću da sednem u avion, odem u magacin i sam ću da donesem respiratore koje smo sami platili. Pa da vidim ko će da me spreči – rekao je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, tokom gostovanja na Radio-televiziji Srbije (RTS) 7. aprila.
Dva dana ranije, on je na televiziji Prva rekao da je respirator pre pandemije koštao oko 26.000 evra, a da danas ne može da se kupi sa sigurnošću ni za 300.000 evra.
Pitamo se sada, s pravom, ako je predsednik Vučić nabavljao desetine respiratora u momentu kada je njihova cena bila, kako je sam rekao, 300 hiljada evra, zašto bi onda projekat proizvodnje respiratora u Srbiji, koji košta kao “ta” dva respiratora, bio skup?
Drugo je pitanje, zašto je država onda uzalud potrošila naših 5,5, odnosno 53 miliona dinara za finansiranje projekata koje nije u stanju da podrži do kraja.
Dodaj komentar