Postalo je i zvanično. Overeno i sa pečatom. Odlazak na mitinige podrške nečemu što je nazvano politička, a ne stranačka kampanja „Budućnost Srbije“ se plaća. I to iz budžeta firme, konkretno u ovom slučaju u pitanju je “Prvi partizan” iz Užica, zvaničnom odlukom da sve bude transparentno.
Nakon što je fotografija postala viralna, direktor “Prvog partizana” Dobrosav Andrić je u izjavi za domaće medije potvrdio da je u Beograd 19. aprila otišlo 140 zaposlenih. Odluka da se zaposlenima u tom preduzeću koji su išli na miting isplati nadoknada doneta je 29. maja. U dokumentu koji je deljen po društvenim mrežama piše da im se „odobrava isplata naknade zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci“.
Andrić je kasnije pojasnio da dokument nije dobro napisan i da radnicima taj dan nije isplaćena 13 plata već dnevnica, ali smo ostali na tome da se odlazak na mitinge „oduvek plaćao“. Na kraju krajeva, Zakon kaže da radnici imaju pravo na tu dnevnicu „ako se odazovu na poziv državnog organa“ .
Što bi se reklo – poziv koji se ne odbija – ako se plati.
Ljudi na mitinge idu iz ubeđenja, a ne da tezgare
Izjava „oduvek se plaćalo za odlazak na mitinge“ posebno je maliciozna. Direktor „Prvog partizana“ nam time poručuje da se ništa ovde ne rešava iz ubeđenja već su mitinzi prilika da se odradi neka tezgica, malo zaradi sa strane. Za račun za telefon na primer.
Da ono što bi moglo da bude udružena volja obespravljenih ljudi koji više ne znaju gde da se izbore za minimum dostojanstvenog života osim na ulici, zapravo nije ništa drugo no predstava za koju su se statisti oduvek plaćali.
Obrnuta ogledala, podmukao način da se ljudima okalja i oduzme ono najvažnije i najmoćnije u borbi protiv korumpirane vlasti – ulica kao radikalno sredstvo protiv diktatorske vladavine koja u slobodno vreme voli da se predstavlja kao demokratska.
Ne, ne plaćaju se ljudi koji idu na mitinge i proteste ako tamo idu iz svojih ubeđenja.
Oni koji brane reku od malih hidroelektrana tamo su zbog prirode, ne zbog dnevnice. Oni koji su ovih dana bili na ulicama Novog Sada tamo su zbog ubeđenja da se studenti ili bilo koji drugi politički neistomišljenici ne smeju tući ili na bilo kakav način zastrašivati od strane vlasti.
Ti isprebijani studenti bili su na vratima porodice koja treba da se iseli iz ubeđenja da je to velika nepravda sistema.
Nažlost, primera za ovakav vid borbe nemamo puno – jer oni koji se bore za bolji život sada se nažalaost bore preko grane.
Ali ni u jednom momentu nemojmo misliti da svi koji su ikada izašli na ulice da se izbore za nešto u šta veruju su to radili za 20 evra i smrdljivi sendvič.
To je vaš manir za organizovanje predstave koje se emituju preko nacionalnih frekvencija a koje se opet plaćaju iz našeg džepa, s obzirom na to da je reč o državnim preduzećima.
Naučili ste te ljude da je to po zakonu, potpuno legitimno. Prodati svoju slobodnu volju, izraziti je na ulicama za dve hiljade dinara.
Kako smo legalizovali prostituciju
Sve u ovom trenutku u Srbiji može da se proda. Glas na izborima. Ubeđenje. Pravo da se izrazi mišljenje. Trgujemo sa svime i to po prilično lošim cenama.
Što bi rekla Viki Miljković – „evo duša evo telo“ ceo paket za dvadest evra.
Pre nekoliko godina sve je šokirao tekst da u nekim školama devojčice „prodaju svoje usluge“ na velikom odmoru za burek i jogurt. Sada se cela nacija tako prodaje otprilike po istoj ceni. Svoja tela i prisustva na nekoj šaradi naplaćuju jednom dnevnicom.
Cenu smo stavili na sve, i kao što je država rasprodala sve što je imala po izuzetno povoljnim cenama tako se i mi prostitušemo sa onim za šta se nekad umiralo, ratovi se vodili i podizali ustanci.
Nekada nam je pravo da glasamo bilo nedostižno, naši preci su za njega ginuli, mi im kažemo hvala vam na tome i prodamo to pravo za boks cigara.
Nekada smo se udruživali i zajedno jasno pokazali na ulici da reč naroda mora biti poslednja, sada spuštene glave ulazimo u autobuse i idemo na ulice uz objašnjenje: „Znaš, ako dovedeš celu porodicu to je 50 evra.“ Dakle, prostitucija na porodičnom nivou.
Najgori su oni koji će krenuti u lice da ti objašnjavaju da to ipak rade iz ubeđenja jer je to trenutno najbolje za Srbiju, a znaš da mu je zadnjica ili dobro uhlebljena ili dobro ucenjena.
Ti ljudi su dakle prodali svoje ubeđenje po principu – ako mi dovoljno platiš ja ću čak da pričam i širim glas poput apostola kako je ovo što mi trenutno živimo – super.
Na kraju prostitucija i jeste najstariji zanat i naše pravo da se tako postavimo. Damo se – za burek i jogurt. Samo, moramo znati kako se životna priča prodavačica ljubavi obično završava. Stara, napuštena, tako da je više niko neće dok umire u bedi praznog stomaka i još praznijeg džepa. Skoro kao cela naša država, zar ne?
Budućnost Srbije kao karavan bede pokazao koliko smo zapravo siromašni
Dodaj komentar