Magazin

Priča Kragujevačke trudnice kojoj se doktorica ‘svetila’ na porođaju

porodjaj
Foto: Ilustracija

Porođaj nikada nije jednostavno, a ni prijatno iskustvo. Majke koje prvi put na svet donose novi život često su u velikom strahu i brigama, a takav slučaj je bio i sa jednom prvorotkom iz Kragujevca, koja je sa medijima podelila svoja neprijatna iskustva sa lekarima tokom trudnoće, kao i na samom porođaju.

– Kao i svaka neiskusna mama, prvorotka, nisam ni sanjala šta može da me snađe. Koliku sreću danas imamo da postoji mogućnost da se trudnoća vodi na privatnim klinikama, toliku nesreću imamo da ti isti lekari rade u KBC Kragujevac.

Moja priča počinje vrlo lepo, divno, saznajemo da sam trudna, svi presrećni. Dolazimo do toga da treba da se obavi pregled radi utvrđivanja trudnoće. Odlazim u privatnu ambulantu na pregled kod ženskog doktora ginekologije, jer imam strah i neprijatnost ako je u pitanju muški lekar.

Saznajemo da je sve u redu, međutim, kako je trudnoća odmicala, na kontrolnim pregledima nikada nisam mogla da čujem nešto lepo, uvek neki problem, uvek neka muka. Suprug i ja mladi, slepo verovali, sve do trenutka dok nije počela da preteruje.

Zatražili smo mišljenje još dva lekara, gde su nas uputili na analize i utvrđeno je da je i sa bebom i sa mnom sve bilo u savršenom redu svih devet meseci. Tu dotičnu doktorku nisam želela da vidim više. Bilo je tako poslednjih par nedelja trudnoće. Onda dolazi taj 28. avgust, meni kod kuće vodenjak puca u 20 h, odlazimo u KBC u Kragujevcu, gde mi govore da sam ja gotova za 3,4 sata.

Ostavljaju me u pripremnoj sali, gde saznajem da je dežurni ginekolog te noći upravo ona, ta ista doktorka. Ona dolazi, sva važna, i govori da sam ja njen pacijent i da mi niko drugi ne dolazi od lekara. Prebacuju me u salu oko 22 h, uključuju indukciju i priključuju na ctg, koji nije potpuno u funkciji, ne prikazuje moje kontrakcije. Ležim sama, bez ikoga da vidi da li sam dobro, na stolu raširenih nogu jer mi je rečeno da ne smem da se pomeram.

U 1 h ujutru su krenuli naponi. Bolovi koji su postali neizdrživi. Zapomažem, plačem i molim ih da me porode jer ne mogu više, osećam da gubim snagu. Molim ih da potpišem bilo šta i odem na carski rez, jer osečam da nešto nije u redu. Govori mi da ja ne znam šta su naponi, da porođaj neće do jutra i da moram da se porodim prirodno jer sam prvorotka, naravno, i da se ne derem jer nisam jedina tu.

Dolazi jutro, 7 i 30 h ,njena smena se polako završava, ona mi govori da mora da ide kući jer joj je smena gotova i da sada njene kolege zasedaju da vide šta će da rade sa mnom. Ona odlazi, dolaze drugi lekari i, hvala bogu što su došli, jer da je ona ostala, ne znam šta bi bilo sa nama. Učla je jedna jako fina doktorka i babica Tamara, koje ću da pamtim ceo život.

Zatekle su me u goloj vodi od znoja, izmucenu i u tolikoj meri iscrpljenu da su me odmah stavile na kiseonik, pregledale me i započele porođaj istog trenutka, jer su utvrdile da se moj mili dečak zaglavio. Došla su još dva lekara, silne neke sestre i babice.

Počeli su napori, guranje stomaka, pritisak na noge i leđa, sve samo da bi se moj andjeo rodio. I, hvala bogu, u 10 i 42 h , 29. avgusta 2021. godine, posle skoro 14 sati porođaja, rodio se moj Vukan, majkin junak i hrabrisa. Nije disao kada se rodio, ali je na kraju sve bilo u redu, zdrav dečko od 3 660 g i 56 cm, naravno, on je kao i mama borac i zajedno smo izborili najvažniju bitku u životu.

Eto, sada nakon 4 meseca od njegovog rođenja pokušavam uz njegove osmehe da zaboravim bol i strah od gubitka, epiziotomiju, bolove. Možda je moja prica malo duža,ali znam da nisam jedina. Tim povodom želim da ohrabrim i druge mame da govore o svojim traumatičnim iskustvima jer sve mi, heroine našeg doba, zaslužujemo bolji medicinski kadar, ljudskost i stručnost naših lekara.

Pozdrav od mame Maje iz Kragujevca

Izvor: yumama

Ovo sam ja, uradili su mi carski rez u 13. nedelji, izgubila sam bebu i stomak mi je pun rupa

OGLAS

235 Shares
235 Shares
Share via
Copy link