Sve balkanske predrasude i zašto ne možemo da ih se otarasimo

Balkansko podneblje oduvek prate predrasude, koje balkanski narodi imaju jedni prema drugima, ali i među samim sobom. One nikada ne mogu biti od koristi, a uvek koče i sabotiraju razvoj – kako onaj ekonomski, tako i duhovni.

O mnogobrojnim predrasudama koje srećemo na ovim prostorima pisala je Jovana Kešanski za Ozon press, a njenu kolumnu prenosimo u celosti.

…

Imala sam devet godina kad je komšinica Anka završila u “ludnici”. Pošteno sam se namrla straha, jer sam čula ljude, mala je sredina, koji su tvrdili da znaju šta je Anku “doteralo” do bele košulje.

Pričali su da se “ugojila od lekova”, da ju je muž varao, jer su ga stalno viđali “sa drugim ženama”, “da im istetovirani sin, duge kose, duva lepak i krade cigare kod Brane u radnji”, “da je posećivala psihijatra, pa je bilo pitanje vremena kad će poludeti“, ako ne od toga, onda sigurno zbog posećivanja Romkinje Zlate „gatare“ kod koje je jednom nedeljno odlazila.

U devetogodišnjoj glavi ovo je stvorilo totalni haos jer su priče i vreme koje sam provodila sa teta Ankom, otkrivali skroz drugačije “stanje stvari”. Znam da je volela kolače i testo i da je uvek kuburila kako se i od vode goji. Muž ju je voleo, mogla sam to ko dete da osetim svaki put kad su dolazili kod nas. Sin je bio zbunjeni pubertetlija koji me je učio da se sve može, ali nikad da kradem i lažem. Tetovaža bila iz žvake, redovno ih lepio, meni hteo isto da lepi. Romkinja Zlata imala je dvoje dece, muž joj je umro mlad, pa je teta Anka zajedno sa mojom mamom odlazila da joj odnese odeću za decu, kolače, hleb.

Sve priče koje sam čula su me prepale duplo jače od neizvesnosti šta će biti sa teta Ankom, jer je teško podnela smrt rođene sestre, pa je zbog toga, kako je vreme pokazalo, svojevoljno otišla na Kliniku da potraži pomoć da lakše pregura težak period. Dakle, teta Anka nikad nije bila u “ludnici”.

Prošle su godine i ja sam shvatila da je komšinica Anka bila “žrtva predrasuda” okoline.

– Lakše je razbiti atom, nego predrasude – rekao je Albert Anštajn, savršeno otkrivajući njihovu snagu i raširenost.

Predrasude su, kako volim da ih nazivam, “stavovi na prvu”, formirani bez logičnog promišljanja i argumenata, ponekad i bez dve rečenice razmenjene sa onima prema kojima postoje predrasude. Stiču se preko porodice, prijatelja, grupe u kojoj se odrasta, poseje ih nacija, vera, rasna pripadnost. I onda počnemo da se posmatramo kroz predrasude, kroz crno-beli svet.

Vrlo su opasna stvar i mogu nas unazaditi gore od svake prošle, sadašnje i buduće politike. Često su u pozadini verbalnog i fizičkog nasilja, pozivaju na linč…

Ako se samo malo uzmaknemo od verskih, rasnih i nacionalnih predrasuda i suzimo ih na pojedinca, onda mogu reći da sam verovatno i sama bila teta Anka 20 puta, minimum.

Odlazak kod psihijatara = lud

Vrlo opasna predrasuda tiče se toga da mladi, lepi, obrazovani, uspešni, nasmejani i zgodni ljudi… NE SMEJU biti anksiozni ili depresivni. Ovo je vrlo opasno uverenje, jer zbog njega često osoba kojoj je potrebna podrška okoline i najbližih, ostane bez nje. A ako se, ne daj Bože, ubije, neminovno slede čuđenja “Šta njega (nju) natera da se tako mlad, obrazovan, situiran obesi?“. Ljudi ovde još uvek zadovoljstvo i sreću čoveka mere lepotom, zgodnim telom, novcem, obrazovanjem. Ok je da si utučen ako si sirot, ali ako si bogat i lep, nema razloga da si depresivan. Još te i nazivaju „nezahvalnikom“ pa ti samo pojačaju grižu savesti i anksioznost.

S druge strane, odlazak kod psihijatra ovde se još uvek povezuje sa ludnicom, belom košuljom, duševnom bolesti. Stomak da se leči može, ali glava i duša teško.

Veliki broj ljudi svoje probleme će pre ispričati komšinici uz kafu, nego psihologu.

Predrasude često formiramo na osnovu nečijeg izgleda, odeće koju nosi, frizure, crta lica, pokreta. Osobu ne poznajemo, ali smo na osnovu onoga što vidimo formirali “mišljenje”.

Doterani muškarci = pederčine

Sad malo manje, ali bilo je „zlatnih vremena“ kad su muškarci koji odlaze na tretmane lepote, sređuju obrve, čiste lice kod kozmetičara, nose roze majicu i prate modu smatrani i nazivani „pederčinama“, jer muško nije muško ako nema malo crnog pod noktom, puklu petu, ako ne prdi i nema bar deset mitisera na nosu i čarapu šuplju na palcu. Takođe, gadna predrasuda posebno ako znamo koliko je sredina homofobična i ima otpor prema LGBT populaciji.

Roker, probušena obrva, u martinkama = narkoman

Sve je ok dok slušaš Halida, Šemsu, yu balade, klasiku, čist si. Ali, ako kojim slučajem slušaš neki hevi metal, nosiš duboke martinke, crnu majicu, imaš dugu kosu i malo si poderan… ti si najverovatnije “narkomančina” koja se ne kupa, nosi staro i prljavo. Ovoj predrasudi sklonija je starija populacija kojoj sve što je drugačije budi strah, pa se ovakvim predrasudama „bore“ protiv njega. Pevači narodne muzike nebrojeno puta sam nam pokazali da droga ne ide nužno uz rok i hevi muziku i da je oni šmrču za sve pare, vrlo često bez skrivanja.

Duboki dekolte, kratka suknja = laka ženska

Ovoj predrasudi “idu na ruku” razgolićene starlete koje vole da u klubovima ližu grlić flaše dok igraju nad udom nekog biznismena, ali pogrešno je svaku devojku sa dubljim dekolteom i u kraćoj suknji smatrati starletom ili “lakom ženskom”, dok se one u rolkama, pantalonama i bez šminke doživljavaju kao “svetice”. Uz to se često za ove “razgolićene” lepe i druge predrasude: da su neškolovane, da im treba sponzor, da hoće bogato da se udaju.

Predrasuda nisu oslobođene ni žene koje grade karijeru, one su često doživljavaju kao hladnokrvne i sebične jer ne žele decu i porodicu, “sto posto su isfrutrirane, pa sve to kompenzuju poslom”.

“Glupi pandur, glupa plavuša, glupi fudbaler”

U ovom slučaju se predrasuda formira zbog uniforme, boje kose, sporta kojim se osoba bavi. Nikada nećete čuti da neko kaže “glupi rukometaš”, ali to se redovno povezuje sa fudbalerima. Fudbalere inače prate predrasude da nisu baš rečiti, jer su “rano počeli sa ozbiljnim treniranjem, pa napustili školu” (kao da se u drugim sportovima ne počinje jednako rano), oni ne čitaju knjige, sriču slogove, vole klubove, manekenke, pevačice i modu.

Doterana, poslovna žena = loša domaćica

Ovde se još uvek ne veruje da poslovne, doterane žene zavijaju sarmu, prave kiseli kupus sa kolenicom, da usisavaju kuću, bave se sa decom, ribaju toalet, prave kolače. Na snazi je predrasuda da takve žene ne žele da se prljaju, da sigurno imaju pomoćnicu, da plaćaju ručak u restoranima, da sve slobodno vreme koriste za lakiranje noktiju i ispijanje kafe. Dok se domaćice obično pogrešno percipiraju kao žene koje nemaju posao, neretko zapuštene, apa-drapa, brkate, oljuštenog laka, vrzmaju se po kući neofarbane kose i uflekane su od zaprške.

Pomaže ženi = papučar

Na svakog muškarca koji pomaže ženi u pranju sudova, usisavanju, iznošenju smeća, širenju veša, odgoju deteta… ne gleda se kao na ravnopravnog člana porodice već na “papučara” koga žena “vrti oko malog prsta”. Veruje se pogrešno da takav muškarac nema svoj stav, sluša ženu pokorno, sažaljeva se (“jadnik”), na kratkom je lancu. S druge strane “muškarčinama” se smatraju isključivo muškarci koji podviknu ženi, ne birajući mesto, koji sede s drugim muškarcima u kafani, koji dobacuju za lepim ženama, koji se “kurvaju” (ako to žena uradi ona je automatski kurvetina), leže na trosedu i gledaju fudbal dok “savijena” žena pere sudove posle ručka, čisti i pere veš.

Svaka žena koja je odabrala da ne živi savijeno je “rospija”.

Predrasude niču iz svega, na osnovu nečije političke pripadnosti, statusa, obrazovanja, posla, mesta življenja, društva u kom se osoba kreće… i često su odraz nesigurnosti i ličnog nezadovoljstva.

Kako ih prevazići?

Psiholozi savetuju da bi bilo najbolje ne suditi unapred, biti fleksibilan jer nas krut način razmišljanja sprečava da vidimo kakvi su drugi, povezivanje sa osobama drugačijih interesa kako bismo proverili sposobnost prihvatanja različitih mišljenja.

Imam 38 godina i o sebi sam čula brojne predrasude. Jer imam dve tetovaže, jer mi muž pomaže u kući, jer imam diplomu i znanje, jer šetam sama i pijem piće za šankom sama, jer imam muške prijatelje, jer sam vitka i visoka, jer imam svoje mišljenje, jer sam ostala da živim na selu, jer sam bila kod psihijatra svojevoljno.

Neke koje sam čula mi se ne dopadaju, jer me svrstavaju u fioke sa pločicom. U tim fiokama sam sa drugim ljudima zbog nečega što nam je na prvu isto (mesto življenja, dužina nogu, obrazovanje…), ali nas ne izjednačava. Najvažnije je ono što ne možeš na prvu da saznaš o meni.

U današnje vreme kad su se sve vrednosti urušile, važno mi je budem u blizini DOBRIH ljudi. A do njih dolazim tako što oslobađam sebe stečenih predrasuda i prilazim im otvoreno, radoznalo, bez osude. Ne zaključujem na prvu. Dajem i sebi i niima šansu da se upoznamo. Pa ćemo onda tek videti kako i kuda dalje.

Ovaj tekst nije za fine i pristojne, već za žene koje su odlučile da budu svoje