Zdravo Srbine i Srpkinjo, hrišćani moji. Želim da vas pitam nešto: Da ste se rodili u Turskoj, bili biste muslimani, to je jasno kao dan. A da li vam je jasno da smo nebitni u procesu izbora religije? Jeste? E pa super, ajde onda da vam osvestim još po koju stvar kad smo već tu.

Možete da me osuđujete zbog ovoga što ću napisati, ali isto to društvo će mrzeti nekoga samo zato što je druge religije, tako da me vaša osuda ne dotiče.

Poruka svim lažnim vernicima i onima koji se tako osećaju

Ikona na zidu, brojanica na ruci, krst oko vrata, sveća u crkvi – na to se svela religija kakvu danas znamo. Hajde se izmestite malo iz svega toga i zamislite se da li to ima smisla? Čemu sve te forme? Da li se bavite suštinom i konekcijom sa vašim Bogom ili se klanjate nekim običajima i navikama, praznim izvikanim formama?

Kod religija je zanimljivo to da skoro svi pričamo o istim stvarima na drugačiji način. Svi pričamo o jednom te istom Bogu, Izvoru sve energije koja nas pokreće. Problem dolazi onda kada se zakačimo za formu kroz koju je plasirana ta suština… I onda dolazi do rastavljanja.

Pravi vernik je onaj koji se istinski konektuje sa izvorom sve energije na ovom svetu, za božanstvom, nazovite kako god želite: Alah, Bog, Šiva… Najčistije ljude, koji žive po pravilima religije, sam našla na mestima koji nemaju nikakvo crkveno obeležje, nemaju ikona niti bilo koje druge forme.

Crkva je ustanova koja treba da prenosi priču o suštini, ali smo mi vekovima uspeli da izobličimo i obrnemo stvari tako da je crkva postala suština.

Ovako razmišlja prosečan verinik kod nas:

Zdravo Bože,

  • bio sam u crkvi jednom mesečno,
  • zapalio sam sveću svaki put,
  • slavim slavu,
  • nosim brojanicu.

Vidimo se u Raju?

Ne ide to tako braćela. Da ti prevedem:

    • Bio si u crkvi jednom mesečno – potrošio si 3 sata
    • Zapalio si sveću – potrošio si 200 dinara
    • Slaviš slavu – istrošio si se i zadužio da bi se prežderavao
    • Nosiš brojanicu – da bi drugi videli da si pobožan ili još gore, da bi sebe ubedio

A? Šta kažete? Postili ste nedelju dana oko Božića, tu oko Uskrsa?
Jao izvin’ te molim vas, nisam vas prepoznala zato što ste čekali ponoć da se prežderete čokolade i svinjetine. Post je čišćenje duše i tela, to nije obaveza koju ispunjavate jer je neko tako rekao.

Iz crkve odeš, gosti sa slave odu kući, post prođe, brojanicu skineš i sveća izgori… Zapitajte se šta ostane kada se ogoli sve to? Nemojte se bojati da priznate sebi istinu čak i kada vas dočeka praznina. Dobro je suočiti se sa svojim prazninama jer tek onda ćete moći da ih punite.

Da li mislite da je Bog u fazonu: „Ne čujem šta mi pričaš iz svoje kuće, idi u crkvu da se bolje čujemo, tu je dobar signal“. Molitva je ništa drugo nego fokusirana misao. Pokušajte to da radite svaki dan, da verujete toliko čvrsto u svoje želje i da ne dozvolite da vas okruženje poljulja. Onda ćete se naći u stanju u kome se svakog trenutka molite za svoje želje i vizije. Zar to nije sjajno? Probajte, provereno radi.

Buda je živeo 500 godna pre nove ere, Isus pre 2000 godina, Muhamed pre 1300 godina. Verujem da su svi oni dolazili da propovedaju istu stvar ali mi smo tumačili kako smo mislili da treba. Najgore je to što smo napravili ILUZIJU RASTAVLJENOSTI i dozvolili smo da nas rastavljaju forme koje govore o jednoj suštini.

Hint: odgledajte film: The man from the Earth.

Ako postoji neki uzvišen oblik, nemojte misliti da ga možete prevariti svojim formama i mazanjem očiju. To možete sebe lagati kako biste lakše živeli sa svojom prazninom. Zapitajte se malo da li vaš Bog, koji god on bio, od vas želi da nosite brojanicu ili da budete dobar čovek prema sebi i drugima (koje god oni religije bili)?

Koje greške pravimo dok slavimo slavu?

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here