Fan Balaševića razočaran postupcima Đoletove porodice: Ne razumem tu bahatost

Život i delo čuvenog novosadskog kantautora Đorđa Baleševića i dalje izaziva veliku pažnju javnosti, a tako će sigurno biti i u godinama pred nama.

Ovih dana aktuelan je komentar na društvenoj mreži Fejsbuk fana Đorđa Balaševića, sociologa i književnika Stefana Simića.

Naime, Stefan se u svom komentaru obratio porodici Balašević jer je, kako kaže, čuo da je sa Jutjuba skinuta epizoda “Državnog posla” posvećena Balaševiću, ali da porodica pokušava da sankcioniše sve koji pokušavaju da na neki način koriste delo pokojnog umetnika.

– Žale se prijatelji da je sa Youtub-a skinuta epizoda “Državnog posla”, posvećena Balaševiću. Pominju mi i kako su prošle Frajle i njihova predivna posveta Đoletu.

I sam sam svedok da je sa Youtub-a skinuto stotine i stotine sjajnih delova njegovih koncerata, i time, najverovatnije, mnogo šta od toga zauvek izgubljeno.

Negde i razumem potrebu porodice da naplati gde može i koliko može, ali ne razumem tu vrstu rigidnosti, zastrašivanja, bahatosti.

I to ne prema ljudima koji su naneli zlo Balaševiću, nego prema dušama koji su od njega i napravili kult, dolazili redovno na koncerte, kupovali ulaznice i šta je već sve bilo potrebno u tom trenutku.

Prvi bih, za potrebe njegovog dela, uradio šta god, bez ikakve nadoknade, u Balaševićevu čast.

Stefan dodaje da je fan Balaševića od malena, kao i da je kupovao ulaznice za koncerte i Đoletove knjige.

– I verujem da je još stotine hiljada takvih ljudi na ovim prostorima koji bi bez razmišljanja podržali neki projekat.

Ali i fan ima pravo na mišljenje, stav, a ne da na sve slepo klima glavom, tako da ne treba biti grub prema najvernijoj publici, stvara se pogrešna slika.

To što neko podeli pesmu na Youtub-u ne znači da želi na njoj da zaradi, nego da podeli svoje iskustvo, doživljaj. Ako se sve skine, sankcioniše, šta će ostati?

I unapred se stvara nelagodu onima koji ga recituju, pevaju, citiraju.

Balaševićeva priča ima veze sa mnogo čim, samo najmanje ima veze sa novcem.

Niti ga je bilo ko od nas poistovećivao sa parama.

Oblačio se skromno, živeo skromno, u svojim pesmama i razmišljanjima bio skroman, prizeman. Odakle sada ta potreba da se isteruje mak na konac i da se preti tužbama?

Gde neko iz najčistije ljubavi objavi nešto njegovo, ili otpeva, ili ubaci neki citat, negde

Stefan podseća da je i sam Balašević imao uzore.

– I sam kaže da je oponašao Arsena Diklića, Miku Antića. Da je učio od Leonarda Koena, Boba Dilana, Dostojevskog
Navodio je tolike pisce, pesnike, kao uzore, inspiraciju. Jel im je plaćao autorska prava za to?

Književnik se pita da li zaista treba maltretirati ljude i plašiti ih tužbama.

– Balaševića su zaista slušali ljudi dobre volje, o tome je glupo i trošiti reči. Na svakom koncertu su se okupljali ljudi sa svih strana. Što su živeli dalje bio im je bliži srcu. Zašto kvariti sve to?

U protivnom, čemu sve one Đoletove izjave ljubavi prema publici „puno vas volim“, „samo retki nađu retke“, „bistrooki“, itd, itd… Zar nas nije učio da budemo iskreni, otvoreni, emotivni, bez da posle za to ispostavi račun, ili tužbu?

Na kraju, ovaj Đoletov fan izražava nadu da će i Balaševićevi naslednici biti šmekeri kao i njihov otac.

– Balašević će dobiti svoj muzej, parkove, ulice, škole, trgove. Ko zna šta će sve još dobiti, i treba.

Još nije ni godišnjica smrti, a već je toliko toga pokrenuto, a ispraćen je veličanstveno kao malo ko na ovim prostima, a možda i niko do sada. Zar to nije dovoljno?

Da li znate zbog koga su uvek bila prazna dva mesta na koncertima Đorđa Balaševića?