pijaca
Magazin

Kakvi smo na pijaci, takvi smo i u životu

Subota je za pijacu. Tamo svaka žena užurbanom sedmicom zarobljena, odlazi da konačno, polako i rasterećeno, pribavi potrepštine za ručak kada se konačno okupi cela porodica za stolom i da eventualno kupi cveće kod bake koja je svojim drhtavim rukama napravila bukete da vam zamiriše stan dok pijete kafu. 

Pijaca je, pored svoje osnovne gore pomenute namene, i mesto na kojem, ako obratite pažnju, možete da vidite i kakav je ko čovek.

Ko su oni koji zagledaju, premeravaju svaki gram, dovode u pitanje kvalitet ili, pak, hvale trud onih koji stoje ceo dan, često na hladnoći i vrućini, dok mi ostali nameštamo odgovarajuću nam temperaturu u svojim kancelarijama.

Spadam u one koji generalno vole ljude, cene trud i umeće i zahvalni su mesaru na komplimentu i tanko isečenim šniclama, prodavcu voća koji mojoj deci uvek opere po jednu jabuku za usput i domaćici koja prodaje rezance i uvek poklanja flekice uz njih sva srećna što se uvek nanovo baš kod nje vraćam. 

Prodavačica rezanaca se zove Mila, ima dvoje dece i muža zemljoradnika. Od onih je, evidentno, srećnih što su žive i što ih sunce greje, što su joj deca zdrava, a trpeza puna.

Domaćica. Topla duša. Žena rumenih obraza i toplih bademastih očiju koja, ako ste od onih koji upijaju ljudsku energiju, može iz prve da vam ugreje dan.

Rezanci su joj žuti (što znači da u njih stavlja puno jaja i ne štedi na materijalu) i vidi se da svoje umeće doživljava kao kakvu umetnost koju nudi na radost svih nas koji smo je pronašli. Takvo joj je i svo ostalo testo koje ima u ponudi.

O svakom mi je pričala, često mi davajući savete tipa kako da napravim najbolje lazanje otkrivajući mi tajne o tom jednom sastojku koji pravi razliku između prosečnog i izvanrednog.

Gledala sam je u tim momentima kao nekoga ko je kompetentan da od mog obroka za porodicu napravi trpezu vrednu svakog hvalospeva, mumlanja između zalogaja i razgovora koji posle tako nečeg može biti samo pozitivan. Ako tako posmatraš stvari. 

Stajala sam kod Mile i prošle subote, uredno čekajući svoj red. Ispred mene bilo je dvoje ljudi. Na redu je bio gospodin, čini se stari Novosađanin, sa šeširom i pantalonama na peglu, uredan i na prvi pogled fin. Došao je i on po rezance.

Mila se nasmejala kao i uvek spremna da ga usluži kao da je prvi danas i kao da će od novca koji joj donese njegova kupovima u najmanju ruku kupiti kuću starijem sinu.

Čovek namršten i gord toliko da se vidi s leđa, počinje da ispituje: Koliko jaja ima u rezencima? Zašto su tako jako žuti?

Zašto ih stavljate u najlonsku kesu da pokupe mirise… I ostala pitanja koja su za cifru od 50 dinara koliko košta kesica nečijeg truda i zalaganja, suvišna i bezobrazna.

Mila već pomalo tužna odgovara na sva pitanja strpljivo kao kakav student koji vlada materijom na ispitu, ne pokazujući ni jednog momenta da je nervira. Ipak, devojka ispred mene (Bog je blagoslovio) posle pet glupih i nepotrebnih pitanja upita ga sledeće: “Gospodine, izvinite, imate li Vi ženu kod kuće”.

On se okreće, šokiran što se neko drznuo da se obrati njegovoj uvaženoj personi i odgovora: Imam, a šta Vas to briga”.

Devojka na iznenađenje svih odgovori: “Pa htela sam da Vam predložim da ne kupite rezance, već cveće od ovih dama ispred pijace, odnesete ga svojoj ženi i kažete da je volite”.

Čovek se sada već okrenuo prema njoj, još uvek namršten, ali radoznao sa pitanjem: Zašto?

„Pa zato što treba da ste joj zahvalni što Vas trpi tako napornog. Takvu više ne biste našli.”

Mila se, posle onog njegovog prepadanja, nasmeje, stidljivo da čovek ne primeti i zahvalno pogleda devojku.

Dotični gordi spravljač sivih oblaka ode bez rezanaca, vidno iznerviran i postiđen, a mi ostadosmo da se pitamo da li će stvarno kupiti ono cveće koje mu je predloženo.

Devojka je svoje rezance dobila uz obavezne flekice i osmeh i, naravno, nije ih platila. Mila nije dozvolila da plati.

I, da. Pijaca jeste mesto na kojem smo samo to – dobri ili loši. Mesto na kojem se vidi da odelo (i šešir) ne čini čoveka niti uslovljava da ste uopšte čovek koji se ljudski odnosi prema drugom biću.

I baš na tom mestu može da vas oduševi neko za koga mislite da mu život nije sadržajan, da nema visoka primanja ili prikuplja gvozdenjake po novčaniku da ima za kilogram jabuka.

Ili, pak, da vas razočara neko koga su studenti posmatrali sa strahopoštovanjem samo zbog znanja koje je u tom momentu bilo veće nego njihovo. 

Na pijaci, gde ne uključujemo kočnice i ne slušamo smernice. Ne ostavljamo utiske niti imamo za cilj da nekoga fasciniramo ne bismo li se tom stečenom fascinacijom posle okoristili. Nema toga na pijaci. 

Tu smo ljudi. Ili nismo. 

Tako je jednostavno.

Priča o baki koja prodaje zelje na pijaci je najpotresniji prikaz srpske realnosti

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Privacy Preference Center

    Kolačići

    Oglasi

    Kolačići oglašivača prikazuju relevantnije oglase.

    Google Adsense, Httpool

    Analitika

    Analitičke podatke koristimo da dobijemo sliku o tome šta posetioce na sajtu zanima.

    Google Analytics, Google Tag Manager

    Other

    Društvene mreže

    Kolačići koje koriste društvene mreže na koje ste ulogovani

    Facebook, Twitter