baka-pijaca-zelje
Darko Nikolić
Magazin Beograd

Priča o baki koja prodaje zelje na pijaci je najpotresniji prikaz srpske realnosti

Šetajući se po pijacama često ne vidimo sve one male ljude koji pomirljivo, a u istom nekako prkosno stoje ili sede van prodajnog dela, uglavnom na trotoarima, gde vode svoju borbu protiv nakupaca i velikih trgovinskih lanaca, kojima smo se, nažalost, nekoliko decenija unazad okrenuli. Njihova roba je često dosta kvalitetnija i jeftinija, ali dobroj većini naroda i nevidljiva zbog neuglednog prodajnog dela.

Jednu takvu improvizovanu tezgu sa prodavačicom kojoj je usled godina više mesto na nekoj klupi uz kej, nego na trotoaru gde prodaje povrće iz svoje bašte, spazio je Darko Nikolić, novinar sportske redakcije Blica, pisac i naposletku, čovek.

Iako je fotografisao samo zelje, a ne i baku, on je putem svog statusa poslao jaku, bolnu i kako je i sam napisao, najpotresniju poruku koja je tu da nas sve opominje.

Status vam prenosimo u celosti:

-Ovo što sam fotografisao je najuzvišenija slika Srbije danas. I najpotresnija. A i najviše opominje.

I, mislim da je podjednako važna i za one na vlasti, i za one koji šetaju, i za one koji se samo krste, a i za one koje, generalno, niko živ sem njih samih ne zanima.

Da biste na pijaci nešto prodavali, treba da platite tezgu. To je nekoliko stotina dinara dnevno, cene dnevnih zakupa zavise od pijace do pijace, jer je to ostavljeno, kako ih seljaci neretko zovu „šerifima“ (direktorima svake pojedinačne pijace) da odluče.

Da se razumemo, nisu svi ti šerifi nekakvi zlotvori, daleko bilo (pozdrav za jednog „šerifa“ Marka, divnog čoveka, čiji su prilozi više puta, ali i organizovanje pomoći od prijatelja, pomogli da se odštampa i besplatno deli moja knjiga „Gvozdeni puk“.

Bog im svima svako dobro dao, i njima i njima sličnima). Ali, teška su vremena, ne mogu svi seljaci ni da plate tih nekoliko stotina dinara, pa neki neretko prodaju izvan pijaca, tik uz njih.

Na ulici, na trotoaru, kupio sam zelje od jedne takve seljanke.

Ово што сам фотографисао је најузвишенија слика Србије данас. И најпотреснија. А и највише опомиње.И, мислим да је…

Gepostet von Дарко Николић am Sonntag, 7. April 2019

Ona ima nešto preko 80 godina. Toliko je suva, ispijena, kost i koža, da vam ostavljam samo da zamislite taj prizor – žena u devetoj deceniji, između parkiranih kola, čuči na trotoaru, prodaje zelje. I to verovatno najbolje koje sam video obilazeći Zemun.

Ona nema da plati tezgu. Ima dvadesetak veza zelja, koje prodaje četiri puta jeftinije nego što je na tezgama. Čitava jedna veza od desetak listova, uredno isečenih, opranih, povezanih – samo deset dinara. Dakle, dinar – list.

Ej, neko u devetoj deceniji se saginjao, vadio, sekao, prao, vezivao, došao na pijacu, pardon trotoar, i prodaje: dinar – list. Od jedne veze može ručak da se napravi. Za deset dinara.

Kupio sam deset veza zelja, i sve tri veze maslačka koje je prodavala. Za nju, ta jedna novčanica od 200 dinara je bila, da kažem, dnevni pazar. To je njena zarada.

Ne, grešim, to je bila njena plata za saginjanje, sečenje, pranje, vezivanje, donošenje i čučanje na trotoaru, između kola.

Pritom, ta baka nema nove gumice. VEZIVALA je pokidane i njime pravila veze. Probajte da zavežete pokidanu gumicu dvostrukim čvorom, prste ćete da polomite dok ne uspete. A njena je svaka veza baš takva. Za dinar – list.

Kada sam odlazio, reče „Hvala! Živi bili“.

I – sad treba živeti.

Ali, kako? Kad ću naučiti da dovoljno cenim, da dovoljno volim onog do sebe? Kad ću naučiti da se dovoljno divim dvaput prevezanoj gumici bake iz devete decenije koja od tog vezivanja, saginjanja, seckanja, pranja i čučenja – živi?

Nas je sve manje i manje. Tolicno nas je, a gložimo se, često i na nerazume načine. Lako povodljivi, neretko ostrašćeni, vidimo često samo jedno, prizemno rešenje, a zaboravljamo „da ljubimo jedan drugoga“. Da, teško je to.

Ali uzvišeno. A najuzvišenije „da ljubimo neprijatelje svoje“. Ali, nas to ne zanima. Nepojmljivo nam je, jer smo korene sami sebi odsekli, pa ne shvatamo, ne vidimo što bismo.

I zato planemo, ne promišljamo, a u suštini – nismo loši. Samo smo, tako bez svojih korena, bez te duhovne vertikale, postali pogubljeni posle svega kroz šta smo prošli pa smo to što jesmo – zaboravili. A, ako to skroz zaboravimo, zelje će biti jedino što će se jesti. Ako i njega bude imao ko da ubere.

Odoh da se ispravljam. Što reče patrijarh Pavle – „biće nam bolje – kad mi budemo bolji“.

A vi? Živi bili – napisao je Darko u statusu koji je imao 2000 lajkova i skoro 900 šerova za samo nešto više od dva dana.

Kupovinom od neke bake ili deke van pijace, pa i na samoj pijaci, vi ne plaćate samo robu, već njihov mukotrpni rad, plaćate njihovu borbu i želju da ne zavise od nikoga u najboljem slučaju, iako se nalaze u godinama kada je bilo kakav rad veliki napor.

Tih 20, 50 ili 200 dinara koje ostavite na tim starim i ispucalim dlanovima, budite sigurni da njima više vrede nego vama kojima je to možda jedna kafa na poslu, a odricanjem od nje zarad nečijeg „živ bio“ pomaže da se vremenom postane čovek.

Čudom je preživela Novosadsku raciju, a ovo je njena neverovatna priča

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku