‘Ponekad ćete jasnije prodreti u čoveka koji laže, negoli u onoga koji kaže istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje. Laž je naprotiv, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet.’
*‘Čovek, Istina, Laž’ , Alber Kami (Albert Camus)
I zaista, kome je istina uopšte potrebna kao kiseonik? Kome je laž udobnija, ucenjenima ili ucenjivačima, onima koji lažu da bi lagali ili onima koji laž primenjuju kao naknadu za pristojnost?
Cena? Prava sitnica…
‘Duša đavolu, da pakujem?’
Prećutana istina često je gora od laži, nesporno. Iako često na prvi pogled nevidljive, laži se uvek vrate na mesto zločina po svoj trofej. Nekad to bude miran san, nekad uznemirenost doživotna, nekad gubitak slobode preko potrebne da se uopšte smatraš živim.
Laž je izdaja duše.
Bela i naizgled beznačajna, crna kao crni mrak, svejedno, laž je pogubno oružje svakog rata, onog sa sobom ili bilo kim. Čak i u onom sa puškama, bombama i mrtvima prvo pogine istina, pa svi/e ostalo.
Živimo vreme poluistina. Živimo poluživot. Živimo laž iznutra. Bez namere da prekinemo taj lanac ludila čija smo, u holivudskoj produkciji, samo žrtvovana karika.
Ovde je sve lažno.
Lažni su ljudi, diplome i zanimanja, lažne su biografije, nazivi ulica i robne marke.
Lažni su vlasnici medija, najvećih kompanija i pečata, fejsbuk profili , tviter nalozi i instagram influenseri.
Lažni su političari, lekari, sudije, policajci i profesori, menadžeri i direktori, lažni su vernici i bezbožnici, beli magovi i crni đavoli, pevaljke i kriminalci, slikari i fotograije, ljubavnici i potpisi.
Lažne su sise i brkovi, lažljive su kolege i komšije, još su lažljivije razne javne protuve i tajni bogataši.
Ipak, najlažljiviji smo mi, jer sve ove laži znamo, a što više laži znaš, sve ti je lakše da se i sam obmanjuješ. Te strašno, te jezivo, te stoka, te lopovi, a ovamo, laž po laž, ćutanje po ćutanje i evo nas tu gde jesmo.
Nigdina i tišina, tako se zove ovo mesto u kojem je u istinu najteže poverovati, još teže istinu izgovoriti, a najteže pred ogledalom priznati sebi da, ovakvi kakvi smo, više od laži nismo ni zaslužili.
Čuveni prosvetitelj, filozof, pisac i istoričar Fransoa Volter (François Marie Arouet, pseudonim Voltaire) voleo je da kaže da ‘ima istina koje nisu za sve ljude, niti za sva vremena’… Tako je i sa nama. Svima nama pred iskušenjima koja su nas zatekla nespremnima.
‘Neko će morati da se bavi i sobom’, cinično dovikuje Laž.
‘Naravno, tobom se niko i ne bavi, tu nalaziš utočište. Nastavi, samo nastavi, imam pametnija posla’, cvrkuće Istina.
Ona sveta, ona koja oslobađa, leči i umiruje.
Mada ima onih koji se slepo drže verovanja u to da je pamet veština koja zahteva da se istina nekad i prećuti, daleko je važnije da većina negde duboko u sebi krije potrebu za njom, golom i nesavršenom, teškom i lekovitom, onom koja daje nadu da će se sve kockice, jednom u životu bar, naći na svom mestu.
Neminovno odrastanje, tako je to sa majkom prirodom.
Dorasti do istine, e to je već podvig.
Sve drugo je samo puko gubljenje dragocenog vremena.
Ps. Od devedesetih do danas overili ste sve laži palcem desne ruke, a na okidaču je oduvek i samo kažiprst.
Pps. Istina je da stvarno i jedino mirišu lipe. Omamljujuće , setno i jače od svih lažnih mirisa ljudi i parfema..
Dodaj komentar