Suprug Olje Bećković iznenada je preminuo 1999. godine.
‒ Jedan od vrhunaca ženstvenosti bio mi je da si stalno u nekoj drami i da si stalno nešto tužna, stalno neka tragična dramska ličnost. Recimo, stalno sam bila zaljubljena, a moj način da dođem do svog predmeta obožavanja svodio se na to sednem u neki ćošak i da onda dam sve od sebe da na neku foru isteram suzu. Sve sa idejom da taj dečko priđe i pita: „Šta ti je?
A ja da mu kažem: „Ništa.“
Naravno, ta mi se želja nikada nije ostvarila. I tako su se svi provodili, a ja sam jedina sedela sa strane i trudila se da zaplačem. Sve žurke su mi tako propale.
Nažalost, to sa dramom meni je i uspelo. Kada imaš u vidu šta se meni sve u životu desilo, čini se da sam na kraju, kada više nisam želela da budem tragična ličnost, to ipak postala. Međutim, tada sam navukla svoj osmeh i zadržala ga zauvek. Sve nekako obrnuto.
Kad nisam imala nikakav problem u životu, htela sam da plačem. Kada su krenuli da se ređaju, bila sam u fazonu „nije mi ništa“.
Ovako je, u jednoj od retkih privatnih ispovesti govorila svojevremeno Olja Bećković, a deo priče o tragičnoj ličnosti koja je postala nesumnjivo se odnosio i na činjenicu da je u 35. godini ostala udovica. Suprug Vladimir Višnjić iznenada je preminuo 1999. godine, posle devet godina braka, piše Hello.
Kroz život je nastavila da korača kroz sina jedinca Luku, koji je rano ostao bez oca.
‒ Sećam se kada su mi ga doneli, u porodilištu, rekla sam: „Zdravo, moj najbolji druže“. To je bilo jedino što je silazilo s mojih usana. Danas, ja se ponosim Lukom. Imao je šest godina kada je ostao bez oca. Tada, u sekundi, jako je osetio tu dvostruku stvar: da hitno želi da postane muškarac i da neće biti mamin sin ni po jednom osnovu – ni mamin sin uopšteno, da smo najanonimniji na svetu, ali ni da je sin Olje Bećković. Izabrao je najteži put za tu borbu, ali mislim da je na određeni način uteran u to.
Govoreći o tome koliko je u životu važno imati integritet, autorka kultne emisije „Utisak nedelje“ ispričala je anegdotu vezanu za period Lukinog odrastanja.
‒ Moj sin je imao manje od deset godina kada je stao ispred ogledala i gledao u svoje uši. Žalio se kako je klempav i da ga vršnjaci u školi zbog toga zadirkuju. Rekla sam mu: „Dobro, sine, medicina je danas toliko uznapredovala da ne bi ni osetio operaciju, samo bi se probudio i ne bi više bio klempav.“ On mi je odgovorio: „Da, ali onda to više ne bih bio ja.“ Time me je oduševio. Mislim da deca još kao mala pokažu koliko su pametna.
Olja Bećković: Postoje dani kad nema časnijeg izbora nego ćutati i krstiti se
Dodaj komentar