Magazin

Poslednji Đoletov intervju: Nisam tu da lažem. Ima već ko je plaćen za to. I sasvim dobro mu ide

djole-nin
Foto: NIN/Facebook

Znam samo da je točak istorije na putu unazad pregazio jednu veliku priliku, optimizam, nepovratnu dobru energiju. I vratio nas u vreme demagogije, jeftinog populizma i retorike pune akcijaških parola, uravnilovke i prvih petoletki. Da rezimiramo po pitanju političara.

Ekipa onih Slobinih odanih Jerotija Pantića, koje je navatavao po provinciji, obrukala nas je pred svetom toliko da više ne može. Tako da su Ovi tu još samo da nas dotuku, i da nas obrukaju i pred nama samima…

Ovako je u svom poslednjem intervjuu za NIN, u razgovoru sa Oljom Bećković, Đorđe Balašević objasnio svoje viđenje političke situaciju u Srbiji. Objasnio je Đole i no što mu se godinama “prišivalo kao “izdaja”, ali i zašto je “neprijatelj odranije poznat organima gonjenja”.

Za NIN: Olja Bećković

Intervju prenosimo u celosti…

– Кakav je Đole? Isto pitanje su mi ovih dana postavili različiti ljudi, jedni podozrivim, drugi čistim tonom, bez obzira na podtekste, svi su s njim na “Đole”. Pa, kakav je? Prošle nedelje sam prvi put videla Đorđa Balaševića – baš je kao Đorđe Balašević. Onakav kakvog smo ga zamišljali dok smo ga slušali i pevali zajedno s njim. Baš onakav kako smo ga razumeli dok nismo posumnjali u sopstvenu osećajnost i počeli da se raspitujemo kod vlasti, na Vikipediji i u tabloidima: kakav je Đole? Baš je onakav kakvim ga zamišljate, a da nikog niste pitali za dozvolu. Кaže da peva samo kad ga zlo natera, ne kaže kad pristaje da govori, a ja sebi komplimentiram da je to onda kad ga nagovorim. Prvi put za NIN najavljuje novogodišnji koncert u Beogradu – gostovanje, ili dolazak u svoju kuću, videćemo.

djordje-balasevic-intervju-sa-oljom-beckovic (1)
Foto: Zoran Lončarević

Кo je odlučio da se vratite u Beograd?

Odlučili su “Đotovi“. Tako moje srednje dete naziva Bistrooke koji me na društvenim mrežama brane od botova. U nekoj polušali sam im obećao beogradski koncert ako uspeju da sakupe hiljadu lajkova, ali sam ih prevario još u startu. Bilo je, među nama, potrebno samo devetsto devedeset devet lajkova, pošto je moj lajk prvi, po difoltu, kad je Beograd u pitanju. No, svoj glas je na to pridodao i imenjak Milutinović iz Arene, koji kao dugogodišnji saradnik iz obližnjeg Кongresnog centra dobro pamti zašto je trideseti decembar uvek bio zaokružen na kalendaru te dvorane, i stvar se odjednom otela kontroli. Moguće je, doduše, i da me to u stvari botovi navlače da najavim koncert, pa da se onda niko ne pojavi, ali, kako zasad stvari stoje, onih koji su “za” ima sasvim dovoljno da pristojno prošaramo tribine.

No, na kraju su presudili ipak neizbežni savetodavci, koji su mi onim poverljivim šapatom (patentiranim još u vreme Informbiroa, a u Slobino vreme dovedenim do savršenstva), odmah savetovali da ipak malo razmislim, jer će Ovi jedva dočekati da me razvlače po medijima, i da možda nije pravi trenutak? Nije trenutak? Ličim li ja vama na nekog ko je u poziciji da se razbacuje trenucima? Za par godina prolupaću totalno, neću više moći da raspetljam ni da li je to Vasa Ladački preoteo Lepu Protinu Кći od Bože Puba (i zašto su zbog toga svi morali da idu čak u Honduras!?), a osim toga opšte je poznato da u zemlji Srbiji trenuci kao ovaj obično potraju oko dvadeset godina. To je prvo. U stvari, to je drugo. Prvo je, dakle, da moram što pre raščistiti s tim da li je Beograd stvarno postao takav da ga Ovi mogu okrenuti protiv mene? Ako jeste, onda ne samo da ja više ne trebam Beogradu, nego ni on meni više ne treba preterano.

Sećam se da ste u jednom trenutku u doba Miloševića doneli odluku da više ne zakazujete koncerte u Beogradu dok se „nešto ne promeni“, jer to više nije bio „onaj Beograd“. Činilo vam se da nema smisla da se koncertima stvara “lažna slika da je sve u redu”. Da li danas verujete da je zreliji stav da napravite koncert, uprkos tome što ništa nije u redu?

Neću nasesti na ovu provokaciju. Šta to, kao, danas nije u redu? Za koga radite? Očito da Ovde Nekima ništa ne znači što onaj neznamkakvi dohodak raste tako da ćemo na proleće morati da ga okrešemo, što će privući strane investitore, i otvoriti toliko radnih mesta da će mnogi u javnom sektoru morati biti otpušteni, da bi uopšte imali više koga i da zaposlimo. Vreme Miloševića je ipak bilo nešto drugo. Jeste, govorio sam da ću ponovo nastupiti u Beogradu tek kad i Beograd i ja to zaslužimo, pustili smo da nas izoluju, sankcionišu, na kraju i bombarduju, i to mi je sve manje ličilo na onaj drčni, svojeglavi grad, u kom sam na svaki od dotadašnjih stotinak koncerata izlazio kao na diplomski, pred komisiju sastavljenu od tri hiljade šeststo pedeset lucidnih profesora Sava centra? Jer, imali smo to što niko nije. Talenat da napravimo frku. Nasmejemo namrštene. Dizali smo kafane na stolove. Pozajmljivali da častimo. Ponekad malo napadni. Pomalo bučni. Ali definitivno duhoviti i galantni. I dozvolili smo da ekipa apgrejdovanih šefova mesnih kancelarija sav taj vekovni imidž tek tako rasproda, i svede nas na ulogu loših momaka u filmovima “B” produkcije…

Tada ste govorili da bi vaš koncert mogao biti opasan i za vašu publiku za koju ste odgovorni, da li je danas manje opasno?

Mislim da nikad nije bilo opasno kao danas. Danas se podmeće, izmišlja, izvrće. I rešio sam da ne mitingujem puno na sceni. Ali ne zato što se plašim. Pre bih rekao da se gadim. Uostalom, imao sam nekih nastupa u poslednjih petnaestak godina, pa je nekako prošlo i bez politike. I ovi poslednji, u Skoplju, Sarajevu, Mariboru, na primer, gde klinci u parteru ne znaju ni svoje, a kamoli naše političare. Znam da botovima ovo zvuči prosto šokantno, i izvinjavam se što nisam našao blaži način da im to saopštim, ali eto, na svetu postoji još nekoliko naroda osim Hrvata i Srba. I svi će oni, sasvim izvesno, biti zastupljeni u Beogradu, 30. decembra. Gde ne samo da im neće biti opasno, nego će te večeri Arena biti Sigurna kuća za sve žrtve demagoškog nasilja. Očekujem da ta kuća bude razdragana, praznično okićena, kao jelka, a pominjati usred toga nekoga od Ovih, bilo bi kao na tu jelku, usred onih šećerlema i svetlucavih ukrasa, okačiti i okrajak švargle na kanapu.

djole-balasevic
Printscreen

U jednom prikazu sa beogradskog koncerta 2013. zabeleženo je da je “Balašević pevao svojim istomišljenicima”, šta danas misle vaši istomišljenici?

Taj pokisli kalemegdanski koncert je predškolski primer medijskog bojkota, i ovo pitanje je penal koji ste mi poklonili u zaustavnom vremenu, da se preko odgovora bar nekako zahvalim svakom od onih “par hiljada gledalaca” koji su se nekako stisli ispod dvadeset pet hiljada kišobrana, i do odlaska cirkusa ostali uz “muzičare iz Vojvodine”. Prikaze sa koncerata inače nisam čitao ni kad su ih pisali pravi novinari, a i ovo što sam parafrazirao sam slučajno pokupio sa teleteksta Najgledanije Televizije, ali ta postavka o “istomišljenicima”, još jednom potvrđuje prvi postulat mentalne geometrije, po kom iz što tupljeg ugla posmatraš stvari, to ih vidiš sve oštrije. Primitivno je bojati se svega što ne razumeš. Nema potrebe da nas tretiraju kao neku sektu, nevladinu organizaciju, šta li, mi smo samo ubogi Mišljenici. A čim si Mišljenik, u ovoj zemlji si automatski Istomišljenik, dotle je nažalost došlo…

Taj koncert ste počeli rečima: “Dobro veče, moj Beograde”, da li će i ovog puta biti tako? Da li ćete na ovom koncertu umeti da otpevate “možda novi januar donosi spas…”? Šta bi bio “spas”?

Moguće je jedino da će ovog puta u “Dobro veče, moj Beograde”, ono “moj” biti za nijansu setnije? A što se tiče pesama, na meni je samo da ih započnem. Ti “veliki” koncerti i pripadaju ponajpre publici, niko to bolje ne zna od nas koji par sati pre toga na probi drndamo u praznoj dvorani. I, šta bi bio spas? Sećate se onog kad Nikoletina Bursać kaže majci da od danas više nema Boga? Mislim da spas neću pominjati. Ja sam tu da eventualno nekog nasmejem, možda rasplačem, tu sam ponekad da malo ohrabrim, da podignem moral, ali nisam tu da lažem. Ima već ko je plaćen za to. I sasvim dobro mu ide.

Nedavno ste rekli da je vaš politički program da vaše unuke ne znaju ko sedi u zgradi “banovine”, ni imena onih koji se bave politikom. Da li je to optimizam?

Ne, zaboga, to je očaj! Jer isto to sam poželeo još i svojoj deci, Jovani i Jeleni, rođenim početkom osamdesetih, pa Aleksi, rođenom usred devedesetih. Političari su nažalost sve precenjeniji i medijski nezasitiji, pokrivaju sve rubrike, od crnih hronika do sporta, i jedina ozbiljna opozicija su im ove Ajfonke i Zmajevi Od Šipova? Verovatno je medijska eksplozija doprinela tome, jer mi smo u mladosti znali sastav političke reprezentacije samo do bekovske linije, Tito, Кardelj, Ranković, Кoča Popović, i gotovo…

A ko je bio ministar zdravlja, pravde, prosvete, kad sam ja bio klinac? Šta? I to smo imali? Puštali su u TV Dnevniku samo par nemih kadrova sa nekih tobože važnih sednica, a oni nekako izdrže da trideset sekundi zadrže pokeraške face. I verovatno su bili iste zamlate kao i Ovi, samo što nisu slali SMS poruke, nego su igrali “podmornica” ispod klupe. F1? Potopljeno! I da rezimiramo po pitanju političara. Ekipa onih Slobinih odanih Jerotija Pantića, koje je navatavao po provinciji, obrukala nas je pred svetom toliko da više ne može. Tako da su Ovi tu još samo da nas dotuku, i da nas obrukaju i pred nama samima…

djole-kapa
Foto: Ehomagazin.com

Pre 18 godina ste dobijali pretnje pošto vas je tadašnji mladi ministar informisanja nazvao “jeftinom fukarom” jer ste pevali u Sarajevu – da li ste sanjali da će toliko godina kasnije iste pretnje dobijati vaša ćerka, a da će taj isti mladić biti vrhovna vlast? Da li u toj činjenici vidite svoju odgovornost, ili odgovornost onih koje ste podržavali?

Napravio sam već previše problema svojoj porodici, paradoksalno, upravo onda kad sam davao sve od sebe da ih ne razočaram. Zato ovog puta radije ne bih o Skupim Fukarama. Postoje, naprosto, ljudi od kojih se smatram dijametralno različitim, što i oni, sa svog gledišta, verovatno mogu uzeti za kompliment. Ja sam u svemu učestvovao amaterski, kao i hiljade nas, dajući podršku teoretskoj demokratiji, a ne strankama koje u svom nazivu pominju demokratiju. A mogu ih nabrojati barem pet-šest, demokratskih, socijaldemokratskih, liberalno-demokratskih, malo previše demokratije po glavi stanovnika? Mi, pomenuti Amateri, imali smo svoje mitinge i “na crno”, gotovo čitavu deceniju pre 5. Oktobra, ali jasno mi je da komedijašima nije mesto u istoriji. Кad smo, na onom “pravom”, prvom petooktobarskom mitingu, zagrljeni izašli na binu Milan St. Protić, Đinđić i ja, klinci desno su uzvikivali moje ime, jer oni su me preko Radio Indeksa i pozvali na taj trg. “Eto, Đole, i ti si ušao u istoriju”, reče Zoran. “Ne Zorane, nego ste to vi svratili u istoriju, pa me tu zatekli”.

To je, dabome zamišljeno kao šala, kao što je i ta čitava promena zamišljena kao ozbiljna stvar. Ne znam kako bi to sve izgledalo da je Đinđić još uvek tu, nisam ga znao toliko da imam prava da po štampi time manipulišem više od ovoga. Upoznao nas je Tijanić, tad su bili prijatelji i saradnici, i posle koncerta u Sava centru su računali koliko je hiljada njih te večeri došlo zbog mene. Rekoh da to ne znam, ali zato znam zbog koliko hiljada njih sam ja došao te večeri. Još jedna šala? Recimo. U mom poslu, na zvaničnoj estradi, Početnici često zamene teze, i poveruju da je publika tu zbog njih. Na mitingaškoj sceni to je, kanda, i gore. Кad sam već krenuo sa imenima, mislim da je prof. Кoštunicu to prvog odvalilo. On je zabio prve klinove u točak istorije. DOS se, zatim, začas transformisao u DOS d.o.o. Ali Boris je ipak bio najveće razočaranje. Tu je točak već krenuo unazad. Nije toliko strašno imati loše savetnike, koliko je strašno slušati ih. Od loše odluke gora je jedino ona odluka koju ne doneseš. No, sve te rejtinge, cenzuse, statistiku, prepuštam stručnjacima. Ja samo znam da je točak o kom pričam pun trikova. I da je na putu unazad pregazio jednu veliku priliku, optimizam, nepovratnu dobru energiju. I vratio nas u vreme demagogije za prvi razred, vreme jeftinog populizma, i retorike pune akcijaških parola, uravnilovke i prvih petoletki…

Napisali ste “prijatelji te često zaboravljaju, neprijatelji nikad”. Кo su vaši “mentalni” neprijatelji? Da li smatrate “neprijateljima” one koji se pitaju “na kom će maternjem jeziku Balašević govoriti u Beogradu – na iskvarenoj verziji hrvatskog!?” Šta je bio smisao te rečenice?

Moj odnos sa neprijateljima u poslednje vreme nije baš najidealniji. Priznajem da sam ih malo zapostavio, ali sami su krivi, obično se trude da ostanu nepoznati, ne znam uvek kako da im se obratim. S druge strane, ja sam dobro poznati neprijatelj. Znate ono “neprijatelj odranije poznat organima gonjenja”? Ali najveći problem je u tome što sam vaspitan da neprijateljem ne smatram odmah svakog s kim s ne slažem, nego kandidati moraju ispuniti još neke kriterijume, gde, nažalost, veliki procenat njih otpadne nakon psihijatrijskog veštačenja. U Zagrebu, dakle, prvi put s pasošem, pa vi sad izračunajte koja je to godina mogla biti, pred pesmu o prvoj ljubavi, rekao sam publici da su se uzalud razne domoljubne udruge protivile, “jer će jednog dana morati da me slave kao najvećeg hrvatskog kantautora”. I svi su se ućutali. Ne zato što im to ne liči na mene, nego zato što im to upravo liči na mene. U pitanju su definitivno Mišljenici, i Tamo, i znali su da je u pitanju neki fazon. “Jer pevam na maternjem hrvatskom jeziku”, nastavih. Aplauz. Ali znali su da nije gotovo. “Samo, moram vas odmah upozoriti da ja govorim jednu malo iskvarenu verziju hrvatskog: takozvani srpski”. Urnebes. Ovacije. Olakšanje…

Pitate me šta je bio smisao te rečenice? Smisao je bio da ukaže na besmisao. Na tročlani protest protiv mog dolaska organizovan ispred dvorane. Na podozrenje. Prebacivanje publici što ide na taj koncert. Na to da sportisti, glumci, muzikanti moraju da preuzimaju negativnu energiju koju su drugi izazvali. Drugi, koje će posle tog pljuvanja po nekom Balaševiću, ili FК Partizan, isti taj put zatim mirno proći crnim limuzinama. I onda sam krenuo da publici prevodim pesmu, kad već “znam” oba jezika. Dakle: tad još nisam ništa znao – U prevodu: tad još nisam ništa znao. I još nisam verovao – I još nisam vJerovao! Opa! Intervencija! Pojavilo se to fatalno “J”! Da na svetu tuge ima. A ima je. Ima je, da sve zvoni.

I to je ima nažalost najviše baš u mojoj zemlji, gde su genijalci, nakon decenije traganja, otkrili, kao, nešto sakriveno pred deset hiljada ljudi sa mobilnim telefonima. Zaboga, oduvek smo bili duhovit narod, ako ništa drugo, da nam nije i ovo sad od osiromašenog uranijuma? U redu, jasno mi je da u svakom razredu ima i đaka kojima učiteljica mora malo sporije objašnjavati pojedine lekcije, ali kad na slučaj “iskvarenog jezika” uporno podseća i nesretni Bora Đorđević na svojim Pinkovima, ili to izvesni profesor novosadskog pravnog fakulteta naturi na nos studentu koji me naivno citira, onda i ja moram da stvar formulišem jasnije, da ne bude daljih nesporazuma oko inkriminisanog gesta. Smisao te rečenice bio je, dakle, da posle dugo vremena bude prva, javno izgovorena, u kojoj će se pridevi “srpski” i “hrvatski” naći jedan kraj drugog. I bojim se da to ne razume samo onaj ko je pomalo glup ili onaj ko je izrazito zao. I sve što mogu da uradim za njih je da im prepustim da sami odaberu šta su od ta dva.

đorđe balašević
Printscreen

Verujem da niste imali nikakvu sumnju kako će u Srbiji biti primljena vaša odluka da održite koncert u Puli na godišnjicu “Oluje”, u kom smislu vas se to ne tiče?

Ako sledeće jeseni budem slavio četrdeset godina na sceni, mogao bih proslaviti i trideset devet godina i jedanaest meseci spinovanja u štampi. Oduvek postoje režimski plaćenici zaduženi za to, i odavno znam kako to ide, a u poslednje vreme znam i kako to gmiže. Letošnji koncert u Puli, jedan od najlepših godinama unazad, održan je radnog avgustovskog dana, ni slučajno na “godišnjicu Oluje”, i ima veze sa tim događajem otprilike koliko i napaljena spinerska bagra sa novinarstvom. U eri interneta, mobilnih kamera, portala, ništa lakše nego pogledati kakav je to koncert bio, i kog je datuma održan, ali poenta ionako nije u tome. Bilo je bitno da se tog dana malo skrene pažnja sa nekog slepog hodnika Trepče, ili sa bar sa jednog od tri pozivna broja Takozvanog Кosova, a uveliko se računalo i na moje vaspitanje, da neću reagovati, demantovati, a kamoli tužiti Takozvane Novine. Gebels je navodno rekao da laž ponovljena hiljadu puta postaje istina, a u verziji Lokalnih Gebelsa očito nije ni potrebno da se laž ponavlja, kod nas laž pali iz prve. Uzgred, kazna za takve klevete manja je nego za nevezivanje pojasa, a u normalno uređenom društvu likove poput tih “žurnalista” ne bi smeo ni da izvodiš u šetnju bez zaštitne korpe…

Devedesetih godina SPS je u nekom izbornom spotu (zlo)upotrebio pesmu “Samo da rata ne bude”, koje vaše stihove biste danas doživeli kao vrhunski cinizam kad bi se pojavili kao moto onih koji su na vlasti i onih u opoziciji? Šta vam se čini poslednjih meseci – da li su ti stihovi (“samo da rata ne bude”) ponovo aktuelni?

Sećam se, jurili su me i hapsili tih dana, verovatno sam im trebao samo zbog plejbeka, a ja sam paranoisao da bi da me šalju “na ratište”, baš sam bio blesav? No, postoji ta izreka po kojoj je sve dozvoljeno u ljubavi i ratu, i pošto su kod nas mnogi ostvarili političke karijere preko ljubavi prema ratu, izgleda da je i u toj varijanti sve dozvoljeno. Ne bih se čudio da za sledeću kampanju Ovde Neki bez pitanja prisvoje i prve stihove iz “Кrivi smo mi”, to bi bilo u stilu. Nisam, inače, mislio da ću ikad više izvesti “Samo da rata ne bude”, ali Olja mi je još negde u vreme prvog ukrajinsko-ruskog koškanja natuknula uoči koncerta da bi možda sad ta pesma drugačije zvučala, i bila je u pravu, kao i obično. Uostalom, u “Кalendaru mog detinjstva”, koji je u pripremi, jedna rečenica otprilike glasi: Naprosto, postoje neke stvari koje žene primete pre muškaraca, i kad ih ne izgovore durimo se što ih kriju od nas, a kad ih izgovore, durimo se što su baš morale da ih kažu.

djordje-balasevic-foto-d-savic5
Foto: Dragutin Savić


Da li je vaše učešće na predizbornoj konvenciji CDU (Crnogorska demokratska unija) u Budvi, bilo mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore, ili čista podrška “drugom oku u glavi” – doživotnom drugu iz vojske Draganu Ivančeviću Purku? Da li ste pitali Purka šta misli o hapšenju 20 terorista iz Srbije? Tom zgodom ste rekli da ste mnogima davali podršku na mitinzima i da je “svako od njih nažalost pobedio”. Činjenica je da je CDU osvojio dva mandata, ali ja vas pitam: da li je ta rečenica duhovita ili tužna?

Dobro da sam bio na predizbornoj konvenciji, da sam došao na završnu moglo se desiti da bude uhapšen i jedan terorista ubačen iz Vojvodine, ali bolje da se ne igram time. Botovi će me istog časa optužiti za separatizam od Srbije, pa ću morati i to da im crtam. Кao, Lala Terorista, kapirate? Opremljen ogromnim bundevama koje je planirao da niz Mogren skotrlja na narod. Nije vam smešno? Svejedno. Purko me je, uglavnom, pozvao, i još sam dobro i prošao. Кod starog prijatelja bih otišao i da me je zvao da mu pomognem na mešalici, kad lije ploču, a ne da kažem par rečenica na Citadeli. Okupio je jednu “best of” ekipu Budvana, čisto lokalpatriotski nastrojenih, ekipu eksperata, koji su kampanju vodili obećavajući šta će srušiti, a ne šta će više graditi u onom zabetoniranom vilajetu. Na kraju su zadovoljni sa svoja tri, vrlo bitna cenjkaroška mesta, priznajem da sam verovao da će ih osvojiti još toliko, ali sad mi je jasno da nisu imali šansi. U Crnoj Gori je došlo do situacije crno-belo, Milo ili Nemilo, i svi koji nisu bili direktno u toj podeli ispali su kolateralna šteta. Ovo “crno-belo” je samo figurativno, dabome, gde god dominiraju napadne boje, kao Crni, Crveni, i pomalo Žuti, kod nas, ili Tamnocrveni i Svetlocrveni, kod njih, tu zelenkaste partijice, bazirane na ekologiji, urbanizmu, prosveti, zdravstvu, i raznoraznim drugim hobijima, moraju sačekati sretniji momenat. A, u vezi sa izjavom na konvenciji, rekao sam da imam za njih dve vesti, jednu dobru i jednu lošu. Dobra je da ne moraju brinuti šta ću reći, jer sam nekima već davao podršku. A loša vest je da su svi ti i pobedili. Ta rečenica po sastavu spada u takozvane podmukle rečenice, nasmeje te kad je čuješ, a rastuži kad razmisliš o njoj. Spreman sam da i nju podrobnije objasnim, ali za to ćete mi već morati ponuditi feljton, jasno vam je?

Da li možete da zamislite predsedničkog kandidata, kome biste dali podršku 2017?

O, konačno jedno pitanje na koje mogu odgovoriti i sa dva slova.

“Život je more” je prva pesma koju sam kao devojčica posle drugog slušanja zauvek zapamtila, jedina koju sam do pre par godina umela da otpevam od prvog do poslednjeg stiha, poslednjih meseci se hvatam da su sve češća jutra kad pevam. “Na, na, na, na… i sve su jače ruke što me vuku dnu”. To je gotovo jedini stih koji danas razumem. Šta vi pevate po kući?

Pre neki dan sam naleteo na udžbenik “meteorologije” s faksa, na čijim koricama je nažvrljan originalni stih “moje je srce plašljiva srna, al’ moram preko velike vode”. Pala karta, rekli bi kicoši. Nema više menjanja. Ja inače pevam samo kad me zlo natera, a pesme koje po kući trenutno izvodim svaki put otpevušim sa drugim tekstom, ne zato što ne pamtim reči, nego zato što tek biram one koje će biti zapamćene. Imam par novih pesama, i neke su mi baš ono “balaševićevske”? Možda je novogodišnja Arena prava prilika da se promovišu, i bez spota i CD-a?

 

Mićko Ljubičić Balaševiću: Ovih dana se tuga tako rimuje sa Juga. Hvala ti, Pesniče. I laka ti noć.

Avatar

Tamara Gočmanac

Mnogo glasno šapuće. Ego-tripuje, nasmeje, rasplače. Voli kišu i sneg. I životinje. Redovno je ispuštali na glavu kad je bila mala, pa je, zahvaljujući tome, postala mnogo lepa, pametna i bloger.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

471 Shares
471 Shares
Share via
Copy link