Imam samo jednu fotografiju iz detinjstva.
Sa sestrom i braćom stojim kraj Džekijeve kućice koju je komšija tog jutra napravio od letvi na brzinu, jer je naglo zahladnelo, pa da se Džeki ne smrzava. Bilo nam je važno da nas baš tu fotografišu, jer smo vrištali od uzbuđenja kada je Džeki od svih kapija u ulici njuškom gurnuo baš našu i odlučio da nama zaigra repom. Mama, iako se plašila pasa, pustila je da ga zadržimo (ona na fotografiji stoji skroz iza nas, kućice i Džekija), jer njoj je naša radost najvažnija. To je uvek govorila. Zbog toga je često i plakala, jer je mislila da smo tužni i gladni i da nam kosti vire. I da će i Džeki biti gladan kod nas.
Da je pogledala malo bolje tu fotografiju, videla bi srećnih petoro dece, svako na svakog oslonjen. Malo su nam pantalone ižuljane na kolenima, ali opet ne viri kost, posebno ne od gladi.
Ja imam sedam godina, Marija devet, Branko 11, Miloš 14 i Nikola tri.
Moje ime je Nevena i najviše volim mamin vruć hleb. Zamesi ga svakog jutra oko sedam i ostavi da odstoji u plavoj vangli, prekrije ga krpom i obavezno kaže: “Ne trčite tuda, pustite da lepo nakvasa. “
Nisam baš razumela kakve veze ima trčanje sa zamešenim hlebom, ali pošto je uvek bio tako ukusan i krckav, niko se nije usuđivao ni da šeta pored prekrivene vangle. Seli bismo na kauč i čekali da mama uđe u kuću sa šerpicom pomuženog mleka. Nismo imali televizor, pa smo se često igrali gluvih telefona. Juče je Nikola reč “struja” ponovio kao “uja”. On je još mali, ali ne volimo da ga isključujemo iz igre. Mi smo tim. Nas šestoro. Mama voli kada to kažemo. Nekad zbog toga plače, nekad se smeje. Zapravo, nasmeje se samo. Nije se dugo smejala, još od kada je tata otišao sa pozdravom i obećanjem: “Zaradiću dovoljno” i nije se više vratio.
Ja znam da se tata neće vraćati, iako nam mama često priča da sigurno mnogo radi da bi zaradio puno, puno para da bi nam svima kupio novu odeću, patike, torbe za školu, bicikl, da bi zakrpio krov kuće i promenio prozore.
Niko od nas petoro ne oseti da mu nešto fali, osim tate i maminog smejanja. Ćebe uglavljeno u prozore zaustavlja hladan vazduh, ne smrzavamo se. Patike jesu stare, nasleđujemo jedni od drugih, ali noge su nam suve, nisu bušni đonovi, možemo da se jurimo u njima. Knjige nosimo u torbama, kesama, ne znam što je važno da bude nova torba, važno mi je da imam knjige iz kojih učim, jer volim da učim. Još važnije mi je da mamu ništa ne boli. Da je nasmejana. Ponosna na nas. Da pevuši kada mesi hleb i posipa brašno iz prstiju na astal.
Volim kad ga vrućeg i naraslog lomi rukama na pet delova, i onda nam tiho kaže: Ajde deco, poljubite hleb, zahvalite se, pa da lepo jedemo. I onda jedemo lepo i u tišini. Čuje se samo klatno zidnog sata i Džeki kad juri mačku.
Spavamo ko sardine u krevetu na razvlačenje, legnemo jedno do drugog i onda bacimo debeli jorgan preko tela ko neki veliki talas da nas zapljusne. Milošu vire prsti jer je visok, pa jedino on mora da navlači čarape. Mama priča priču Nikoli da lepše zaspe, još je mali, i onda je svi slušamo. Nikada je ne ispriča do kraja, jer prva zaspe, tako da Crvenkapa nikada nije ni stigla do bake. Pošto spavam do nje, poljubim je nežno u glavu i pomazim po kratkoj kosi. Nekad osetim otkucaje njenog srca kada se grudima naslonim na njena rebra. Tada bih i ja, kao ona, i plakala i nasmejala se, od sreće, jer je baš ona naša mama.
Sredom razvlačimo pitu, tanko testo držimo svi oko stola ko mladinu venčanicu, pazeći da se ne pocepa, da bi jufka bila dugačka i cela. Ja rendam krompir, a Nikola ga stojeći na stolici, posipa iz visine kao neke tanke grane u oluji. Kad zamiriše, Džeki se prednjim šapama popne na prozor i viri, ližući povremeno staklo. Kada bude gotova, mama uvek nekoliko parčadi odnese komšijskoj deci preko puta, “da se malo osole”.
…
Iako je često bila zabrinuta da nam ne pruža mnogo toga i da ćemo “pomreti neuhranjeni” ja, sam danas, sa 25 godina nahranjena najvažnijim lekcijama koje jedan roditelj može da pruži svojoj deci. Uopšte mi nije važno koliko jedem, već šta jedem i da li mene nešto jede. Komad hleba na kom se uvek zahvalim, iako ga mamine ruke ne mese više, zasiti me bolje od svakog ručka u restoranu koji mogu sada da platim.
Bitna je zahvalnost, to nas je naučila, na onome što imamo i onda će nas to sigurno održati u životu.
Bitno je da ne jurimo oko vangle sa umešenim hlebom, već da strpljivo čekamo da ona dođe i skine krpu sa njega. Naučila nas je strpljenju. Srećan je čovek koji nauči još kao mali da ne može odmah i sada sve.
Bitno je i to plakanje, koliko god da sam ja zbog njenog bila tužna. Tako se čisti duša, suze nose sve trunje koje bode po telu.
Bitno je prihvatiti istinu, kao što je mama jednog jutra nasred dvorišta, pored Džekijeve kućice rekla: “Deco, vaš tata se očigledno neće vratiti. Možda nećemo imati nove prozore i bogatiju trpezu, ali imamo jedni druge, mi smo tim.” Nikada je nismo videli tako gordu i odlučnu. Kada sebi priznaš istinu, otpadne pola tereta sa pleća. Od tada se mama počela smejati sve češće.
Bitno je imati tim, ne mora u njemu biti šestoro ljudi, može i dvoje, ali je važno da imaš na koga da se osloniš, i da se neko na tebe osloni. To je sreća.
Ja imam uspomene kojima se hranim, najčešće uz hleb koji i sada volim rukama da prelomim i malkice posolim. Imam sestru i trojicu braće, moj su kineski zid, ne mogu da padnem. Imam suzu u oku i osmeh na licu svaki put kada razmišljam o mami i njenim nežnim rukama, Crvenkapi koja nikad nije stigla do vuka da je pojede, dobro je. Osetim i danas kada mi je hladno toplinu tela ušuškanih pod jorganom. Imam sećanja na klempavog Džekija kog je mama hranila iz daljine, uvek zaobilazeći njegovu kućicu metrima.
I imam veru, to je najvažnije, da sloga i ljubav mogu da nahrane čoveka čak i kad frižider nije pun, da mu može biti toplo, čak i bez dobrih prozora, da može da raste ko testo pod vanglom ako ima one koji ga strpljivo čekaju i ne požuruju, već poštuju njegov rast.
Volela bih da mama može da vidi kakvi smo ljudi postali i kako fotografija kraj Džekijeve kućice svima nama krasi dom ko neka ikona.
Dodaj komentar