Magazin

Matejev otac svoju muku nosi herojski, Novakov zbog gluposti pravi cirkus

nenad i srdjan
Foto: Antonio Ahel, Milan Maricic/ATAImages/PIXSELL

Lice Nenada Periša upoznali smo drugog dana 2022. godine, zapamtili smo sada kao lice čoveka koji traži svoga sina.

Znamo sve što možemo znati o toj priči – o putu iz Splita do Beograda, o kombiju, apartmanu, portiru, restoranu, klubu, Zadranima, piću, kamerama, patikama, trčanju, taksistu, devojci u belom. Znamo ponešto o policijskim i sve o diletantskim analizama, procenama, pretpostavkama, sumnjama i nadama.

Znamo i slutimo šta misli i kako se oseća Nenad Periš. Ne znamo samo hoće li se to mirno lice, koje gledamo skoro svakodnevno, ikad više nasmejati.

Strah od gubitka deteta utisnut je duboko u nas: ili ga imamo ako smo roditelji, ili ga slutimo ako nismo sociopate. Od one jezive biblijske priče o Abrahamu, koji se bio spreman dokazati Bogu žrtvovanjem sina, do ere Facebooka, Instagrama i Twittera, ljudska je vrsta promenila štošta, predano radeći na povećanju komocije i produženju života, ali nema tog točka, vatre, parnog stroja, LED ekrana, PVC otvora i ugaone garniture, nema nijednog elementa napretka koji bi efikasno anestezirao bol zbog stradanja deteta i strah da ga ne zadesi kakvo zlo.

Muka koja je postala vest

U ovom času ne znamo pouzdano šta se dogodilo s Matejem, a svako bi novo nagađanje bilo nemoralno i neozbiljno. Postoje pretpostavke, neke od njih izgovara ili daje naslutiti Nenad Periš. Pred mikrofonima i kamerama odgovara na naizgled besmislena pitanja: jeste, vest je mogućnost razgovora s čovekom čiji je sin misteriozno nestao. Periš razume to što je njegova muka postala vest, pa s čudesnom strpljivošću novinarima olakšava posao.

Bismo li i mi bili tako blagi na mestu Nenada Periša, bismo li kamerama i mikrofonima poveravali svoje strahove, nade i sa savršenim mirom apelovali da novinarska znatiželja i želja da se pomogne ne prerastu u tabloidnu poteru za članovima porodice? Ili bismo stanje nepojmljive strepnje koristili da odbacimo obzire, strpljivost i pristojnost? Ne znamo, znamo tek da u tonu Nenada Periša, u njegovom doslednom ostajanju unutar konvencija, vidimo ponajpre nadu.

Kada se ne puca, onda se prepucava

Obzirnošću prema drugima, a posebno prema novinarima, pripadnicima jedne od prezrenijih profesija danas, Periš čuva iluziju poretka u kojem vladaju pristojnost, razumevanje i red. A jedan od elemenata reda kaže da svet ostaje na mladima. Sve dok je ovakav kakav je sada, Matejev otac čvrsto veruje u takav poredak.

Oko njega povremeno orgijaju tabloidni novinari i političari, prekopavaju mu po braku, a ministarstva dve infantilne i nepotrebne država prepucavaju se oko toga što je ko rekao, kako se već ovde tridesetak godina prepucava kad se ne puca.

Periš je strpljiv i miran. On veruje u red, a red, makar izgledao i kao sve krhkija nada, pretpostavlja da će se kući vratiti sa sinom. Živim sinom…

Mirni Nenad, unezvereni Srđan

Četiri dana nakon što smo ugledali mirno lice Nenada Periša, u naše je živote banuo Srđan Đoković. Otac verovatno najvećeg tenisera u istoriji popeo se na stepenice srpske Skupštine pa, naoružan megafonom i retorikom vanbračnog sina Ivana Vilibora Sinčića i Aleksandra Vulina, pozvao Srbe, te ostale slobodarske narode na svetu da prestanu da budu ugnjetavani.

– Nismo mi ovde da blatimo bilo koga, već da damo podršku našem Noletu. On je srce Srbije, naš ponos i dika. Hoće da ga bace na kolena, e ne može! Nisu bacili ni Srbiju nikada, mada mi nismo nikada otimali ili napadali, već se samo branili. Tako se i Novak danas brani, braćo i sestre. Ponosni Novak, naša duša, srce i krv – kazao je čovek poznat kao otac Novaka Đokovića, ogorčen saznanjem da je nekakva birokratska zavrzlama smestila njegovog antivakserskog mezimca na nekoliko dana u nimalo prestižni australijski hotel, inače rezerviran za migrante problematičnog statusa.

Sin Đoković i dosad se pokazao kao prilično kompleksno biće – vrhunski sportista, nesebičan u humanitarnim akcijama, ali i pobornik najglupljih teorija pred kojima bi od muke proplakalo i stablo brazilske smokve.

Đoković mlađi zadržan je na nekoliko dana u australijskom hotelu dok se ne utvrdi ima li pravo ući u državu poznatu po rigoroznim merama borbe protiv covida-19. Ništa mu se tamo naročito neugodno neće dogoditi, osim što će provesti koju noć u ambijentu nespojivim s njegovim socijalnim položajem i s ljudima čiji je status istinski skandalozan.

Neki su, kako čitamo, u tom hotelu punih devet godina, što je prava sramota. Svejedno, Đokovićev je otac odlučio biti glasan, nepametan i fokusiran na sudbinu svoga sina jer, eto, smatra da mu potomak treba biti izuzet od ovozemaljskih tričarija i birokratskih zanovetanja.

U ovom času znamo za barem jednu ozbiljnu i tešku roditeljsku dramu u Beogradu. Proživljava je Nenad Periš. Znamo i za potrebu Srđana Đokovića da kao roditelj poznate osobe glumi cirkusanta. Jedan se nada da se sve još ravna po nekom drevnom poretku, drugome je krivo što se ova naša kugla ne vrti oko njega i njegovog sina.

Iza mnogih razmetljivih galamdžija i inače dolaze tihi paćenici, samo što se to sada jasno vidi.

Izvor: Vladimir Matijanić, index.hr

Redakcija Luftika.rs

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Šta reći posle ovakvog teksta
    Normalno da je život važniji od svega.Ovo su neuporedive stvari ali kako bi bilo da sad upredjujemo neku drugu decu koja su nestala i zaboravljena a njihovi roditelji ćute u zapećku.Verovatno vam ne bi bilo pravo.Rekli biste da je svakom svoje dete najvažnije.S time se svi slažemo i svi imaju pravo da traže ako treba i brane svoju decu
    Možda se Novakov otac ne vlada najpravilnije ali on ne ugrožava ovog drugog oca ali ima pravo da brani svog sina,verovatno ovom drugom ocu je daleko teže ali moramo razumeti i jednog i drugog

OGLAS

PARTNERI SAJTA


2.1K Shares
2.1K Shares
Share via
Copy link