Kako Marijana Stolić kaže, uspomene su nešto najlepše što možete poneti sa putovanja. Uspomene, ne suvenire…
Uvek sam volela Italiju s kasnog proleća. Još kao malu devojčicu, vodila me majka sa sobom u one čuvene šoping ture do Trsta ili do Barija. I kad bismo kupile farmerke i cipele, nas dve bismo čekajući povratak i ostale saputnike da se skupe, sedele po trgovima Trsta jedući sladoled. Umela je da kaže: „Od pogleda na more, italijanskog sladoleda i mirisa čiste kože dobre cipele – nema ti veće radosti“. A Trst pun trgova velikih koji puknu iza uskih uličica i ostave te bez daha.
Te emocije koje me vežu sa Italijom samo su se, kako je život odmicao, produbljivale. Tako su i moji prvi poslovni koraci usko povezani sa njom. Početkom prošle decenije, bila sam mlada poslovna žena koja je imala tu privilegiju da tada, u svojim dvadesetim, svoja iskustva stiče upravo tu. Putovali smo tih godina neprestano, išli na sastanke, dogovore, sajmove… Bila sam mlada, slobodna žena, živela „u koferu“ i bila uvek spremna za novu avanturu.
Naš posao bio je vezan za Milano, ali igrom nekih životnih spletki, kako već život ume da živopisno oboji svoje puteve, put nas je naneo na gradić pred Milanom jer je u njemu bilo naših prijatelja, bilo je lakše i povoljnije naći hotele posebno u vreme velikih dizajn sajmova, te smo uglavnom, zapravo skoro uvek spavali u Bergamu.
A taj Bergamo, to je jedan san najlepši od svih koje ti Italija može dati. Jer, znaš, u Italiji je svaki kamen star vekovima a lep kao da ga je sam Jupiter klesao. Bergamo je tih godina postao moj drugi dom.
Desilo tako počekom juna 2004. godine da sam poslata na neku obuku i trening u jednu od kompanija sa kojima smo sarađivali, baš tamo. Radovala sam se tom putovanju, jer sam napokon putovala sama. Od vajkada sam volela da putujem sama, jer mi se uvek činilo da takva putovanja sa sobom nose ne samo potpisane ugovore, obilaske lokalnih znamenitosti već i neko pročišćenje duše koje radiš samo kad si sam, negde gde ti nije dom, gde si u bačen u neku drugu realanost i gde su veće šanse da ćeš zalutati. Zalutati – kako u ulicama novog grada, tako i ulicama svoje duše, onim ulicama u koje retko zalaziš kad nisi sam.
Svoje slobodne večeri nakon osmočasovnih predavanja, sam provodila u starom gradu Bergama, za mene i danas najlepšem vidikovcu na svetu, a nije da sam ih se malo nagledala. Smešten na brdu iznad industrijskog grada, Alta Citta di Bergamo je bio skriveni raj za sve koji su voleli staru Italiju, romantiku kaldrme, starih fontana, vekovima starih Univerziteta. A ja, šta sam drugo ja, nego pusti romantik i idealista, po rođenju, po profesiji, po svemu što mi u grudima bije.
Svoj makijato i crema al limone sam uvek u isto vreme, negde oko pola 8 s večeri, gustirala u bašti svoje omiljene poslastičarnice, one u kojoj sam se godinu dana pre toga zaljubila ludo u onog što me je u nju doveo, na samom ulazu u stari grad a koja nosi ime kao ja. „La Marianna“ je bila moja Meka mesecima unazad, kad god bih dolazila, bilo zimi i leti. Volela bih kad sednem i iza pulta me spazi stari konobar Gvido pa vikne znajući da ću da pocrvenim: „Benvenuta Marijana!!!“
Sa tog mesta se žičarom najlakše stiže do vidikovca i centra ovog čudesnog mesta.
Mirisalo je na početak leta iako su večeri još sveže bile. Gvido bi me poslužio, ponekad kao otac dete pomazio po glavi i pustio da uživam. Ja sam imala svoj ritual, jednako kao i par dobrodržećih staraca koji uvek sedeli na istom mestu, nikada napolju, već za stolom kraj prozora. Saznala sam kasnije da je taj sto uvek bio rezervisan za njih još od ranih sedamdesetih, nakon svih renoviranja male porodične poslastičarnice, uvek je za gospođu i gospodina Fenili sto ostajao kod prozora. Mahnuli bi svake večeri kad me vide i ja bih njima. Sretali bismo se kasnije u mojim dugim šetnjama ulicama starog grada i gospođa Fenili bi se uvek osmehnula kad bih stala da ih pozdravim i rukom bi mi nameštala šiške, držeći svog supruga pod ruku. Volela sam te susrete sa njima, jer su izgledali gospodski, imali su posebno lepe manire i iako u ozbiljnim godinama uvek su bili besprekorno doterani. Engleski su govorili vanredno dobro za Italijane. Imali su svoj stil, bili su svet za sebe.
Poslednje večeri mog petodnevnog puta, dok sam ulazila da se pozdravim sa svima, a posebno sa starim dobrim Gvidom, prišla sam stolu Fenilija da i njima pružim ruku do skorog viđenja. Pozvali su me da sednem, a iako je za stolim bila prazna stolica i mesto, zamolili su Gvida za donese još jednu za mene. Tek kada sam sela sam videla da je treće mesto zauzeto tanjirom u kome je bila jedna Canolli poslastica koju Fenilijevi jeli na smenu. Gospođa Laura, kako sam tada saznala da se zove, rekla mi je naginjući se prema meni kao da želi da mi nešto šapne : „Ovo je mesto za našeg Andreu. Znate, imali smo sina, vaših godina bi danas bio. Voleo je da dolazi kao mali ovde sa nama i mi volimo da ga se sećamo svake večeri, kad god gospodinu Feniliju zdravlje dozvoli, ovde kod našeg Gvida. Dopali biste mu se sigurno. Bar mislim.“ Rukom mi je ponovo namestila šiške i osmehnula se.
U povratku sam dugo mislila o njima i onome što mi je Gvido šaputao na, svom lošem engleskom, preko kase, naplaćujući mi poslednje poslastice pojedene kod njega tog leta. On ih je poznavao oduvek. Rekao mi je: „Vidiš njih, nikada nisu tužni došli, naši su najdraži gosti. Uvek za svakoga imaju lepo da kažu. Dobri su ljudi. Puno su izgubili ali su uvek ostali dobri ljudi“.
Neke tuge su iste na svim meridijanima, u svim gradovima i selima, ma kako lepi i bajkoviti bili. Bol isto boli svuda, jer ga sa sobom nosiš ali, eto, meni su Fenilijevi ostali do dan danas u sećanju, po svom dostojanstvu u bolu koji nose. Setim ih se često, kad god me neka muka u grudima stisne.
Prošlog sam proleća, posle skoro deset godina ponovo obišla stari Bergamo grad. „La Marianna“ samo liči na ono mesto s koga su se moji snovi nekad kovitlali. Ili ja samo više ne ličim na onu devojku s početka ovog veka. Gvida odavno nema, sto Fenilijevih više ne postoji, ali je crema al limone i dalje najlepša na svetu baš ovde.
Putovanja na koja krenete nekada sami, zaista mogu promeniti toliko toga u vama. Jer ta mesta u koje zalutamo, slučajno u novom gradu ili u sebi, mogu vas za života promeniti na dobro. Uspomene na draga mesta, njihovi mirisi i začini, dobri ljudi i njihove priče su najbolji prtljag koji možete spakovati sa sobom kući s nekih putovanja.
Suvenire ionako ne volim.
Dodaj komentar