Magazin

Šta je vaša najtužnija priča iz detinjstva u Srbiji? Ovo je moja

siromasna deca

Nažalost, svesni smo da ih je mnogo… Kao što smo svesni i da ih je većina nas svesno potisnula i nema preterano veliku želju da ih se priseća i javno iznosi.

Međutim, jedan korisnik društvene mreže Reddit herojski je načeo bolnu temu tužnog detinjstva u Srbiji, a njegovu ličnu priču vam prenosimo u celosti:

„Bio ja mali. Kao mali uvek sam bio sirotinja i moji nikad nisu imali puno novca. Primera radi, sećam se da sam jedan par patika nosio od predškolske do trećeg osnovne skoro, i leti i zimi jer cipele nisam imao, često su mi noge bile mokre pa sam od kasnih decembarskih dana pa negde do Maja često bio bolešnjikav.

Razlog je bio taj što moja majka nikad nije radila tj imala posao, nego je radila po kući i selu a otac, kao bivši radnik Viskoze Loznice nikada nije mogao naći posao u struci posle raspada iste 90ih. Radio je najviše po selu, brinuo o meni, mami, dedi i babi. Kada me je majka napustila, bukvalno, i otišla negde bilo nam je još teže pa sam ja od 15te godine morao početi raditi. Na sve to, ubrzo posle toga mi je otac ostao nepokretan.

Elem, moja priča je vezana za detinjstvo i period posle bombardovanja, neke 2001-2002. godine. Tata i ja smo sedeli za televizorom i na prvom programu RTS-a, jednom od tri kanala koja smo imali (RTS 1,2,3 ili Pink, slagaću u vezi poslednjeg), smo gledali neki prilog o internet tehnologijama i kako je u svetu već uveliko period kompjuterizacije, ako se tako veli.

U tom momentu me tapnuo po ramenu i pitao „Šta ti misliš da mi nabavimo jedan?“. Ja sam bio presrećan ali sam ga odmah pitao kako ćemo to izvesti s obzirom na to da sam i tada shvatao da nemamo novca za osnovne stvari, na šta mi je on odgovorio da ako cena maline bude takva kakvu su u tom momentu najavljivali, citiram „možemo ti kupiti i cipele i kompjuter“. Da, bio sam presrećan. Ne samo zbog igrica, nego i na prvi hint toga da možda više nećemo biti siromašni i da će stvari krenuti na bolje.

Radili smo celog leta po vrelom malinjaku, i, da suzim malo priču, eventualno smo skupili dovoljno novca za računar. Bio je polovan u tom momentu ali se sećam da je imao Windows 98 i one stare igrice što su svi imali.

Bilo je tako jako čudno vreme jer od jednog branja maline nismo mogli baš sve da priuštimo ali moj otac je oduvek bio progresivna osoba i verovao je u budućnost, u napredak i u to da, uz malo truda i ulaganja u mene, mogu postati i ja jedan od tih što tapkaju za kompjuterom i zaradjuju neke pare. Pa je u nekim momentima bilo i smešno kako jedan podrpanko sa pocepanim pantalonama ima računar. Nije me bilo briga.

Avaj, moja sreća bila je kratkog daha. Samo nekoliko meseci posle toga, moja porodica je upala u pravne probleme i sudske procese kada je komšija pijan uleteo autom u naše dvorište i zamalo ubio mog dedu. Da ne ulazim u detalje, moj otac ga je napao, lakše povredio ali to pred sudom ne pije vodu. Morao je da isplati ovom ozbiljan novac zbog nanošenja lakših telesnih povreda što je ujedno značilo da se i novac negde mora naći.

Novac se našao, među ostalom, i u prodaji mog novog računara sa kojim sam imao eto, vrlo malo vremena da se upoznam i sprijateljim. Bio sam tužan, besan, jer opet sam bio onaj podrpanko, ovaj put, i bez tog jedinog luksuza. Možda sam zato odrastao u osobu koja mrzi naš pravosudni sistem, ne veruje i mrzi državu kao instituciju i veoma ceni svoje i ne da na isto.

Moja sreća se nikad nije promenila i nikad nisam video drugu stranu medalje, jer, kao što pomenuh od 15. godine sam morao početi raditi i sve što danas imam sam stekao sam, trudom, radom, znojem, i ovo kažem bez ikakve želje da sebe pravim nekim velikim radnikom… nije da nisam sto jedan put poželeo da ležim negde na nekoj sunčanoj plaži i ne radim ništa. Krivo mi je što fakultet nisam završio i što nemam uslova da napredujem ali se uvek nadam boljem, jebiga, gledam pravo. I ponosan sam, i ne bi ni za šta menjao ni mog Golfa ni polovan komp od 180 evra, jer sam ih ja zaradio.

Eto braćo, lakše mi je da podelim tako neko iskustvo iz ranog života pa makar sa ljudima koje ne poznajem uopšte, negde na internetu. Lakše mi je u duši“, napisao je korisnik Reddita i pozvao ljude da podele priče slične prirode.

Ako imate „stomak“ čitajte, ako imate potrebu – podelite.

Odrastao u domu, spavao na klupama, danas je vlasnik poznate novosadske pekare koji pomaže drugima

OGLAS

57 Shares
Share via
Copy link