Magazin

Kada počnete nekom da serete da bi mu bilo bolje da se uhvati motike, uzmite je sami i radite ono što njemu savetujete

motika
Foto: Shutterstock

Većina Srba motiku vidi kao glavni adut za lečenje velikog broja psihičkih poremećaja. Predlaže se kao poslednja slamka spasa, bačeno uže koje će vas 100 posto izvući iz mulja depresije u kom se davite.

S novim vremenom motika je dobila i dodatne moći: leči postporođajnu depresiju, anksioznost, svaki psihički poremećaj koji se valjda samo kod nas ravna sa prenemaganjem, lenjošću, razmaženošću.

Zato sam pričala sa onima koji se sa motikom druže na tuđim njivama za sitnu dnevnicu nakon što su ostali bez posla u državnim firmama koje su direktori pokrali.

Ima i diplomiranih ekonomista u 55-oj, ima radnika, inžinjera kojima fali nekoliko godina do starosne penzije i drugih kvalifikacija koje su u prikolici traktora koji ih vozi do odredišta izjednačene. Imaš samo ime i prezime i lice i kičmu i ruke. Ostalo više nije važno.

Mara je godinama na tuđim njivama, vadi šargarepu, krompir – pretvaram se u zemlju – kaže.

– Gde ja mogu u 61? Deca, mlada, školovana beže u Nemačku, ne mogu posao da dobiju, ko će mene zaposliti, babu jednu? Srećna sam što imam još snage da idem u nadnicu, da zaradim da od gladi ne umrem. Penzija mi je za osam godina, treba do tada preživeti.

Da li motika i težak rad nešto leče?

– Jel’ me sad zajebavaš? Pa, šta motika može izlečiti ćeri moja, na njivi se i najzdraviji razboli, ode kičma, odoše noge, koža ko kora drveta od sunca jakog, vetra, kiše. Krvav je to dinar. Sto puta sam Boga molila da me sačuva da se ne srušim na zemlju. Padaju ovde ljudi ko pokošeni, pozli im od vrućine, Odvučemo ih u ‘lad, ako ima neko drvo, ili pod prikolicu traktora, damo malo vode, umijemo, čim im bude bolje, vraćaju se poslu.

Stanko je radio u istoj firmi u kojoj je radila i Mara, bio joj je šef, sada su na istom terenu, jednaki. Ne leče nikakve dijagnoze, već se bore za dinar.

– Niko nije ovde došao zato što voli da radi na njivi, jer je, eto, dokon i ima nekih problema psihičkih koje će motika da mu reši. Motika može da leči ako okopavaš svoju malu bašticu sa cvećem ili voćkama, kada hoćeš, kada to radiš za sebe, iz ljubavi, ali druženje sa motikom svaki dan mesecima, godinama na tuđim njivama ubija i fizički i psihički. Nekada noću od bolova u telu ne mogu da zaspim, bole noge, leđa, glava puca od sunca, pa me uvate strah i briga šta ako ne budem mogao više da idem, kako ću zaraditi za hranu, za račune. Sam živim. Sin je u Beogradu, on misli da je meni dobro, jer mu ja kažem da ne brine da mi je dobro. I on mi, ne znam kako, veruje.

– Ne leči motika mozak, već nemaštinu. Ona jeste slamka spasa, ali da ne crkneš od gladi, jer si u u pedesetim izbačen na ulicu ko ker, jer su neke lopine pokrale firmu, rasprodale je, zakatančile. Zašto ja sad nisam mogla da sedim u kancelariji i radim svoj posao za koji sam se školovala, da dočekam svoju penziju kao dobar knjigovođa kakav sam ceo radni vek bila.

Gde god da sam odnela svoj CV, smejali su mi se po hodnicima, stojim tamo sa devojkama tek izašlim iz škole, i čekam svoju priliku u pedesetoj. Zato sam na njivi. Mogla sam da biram da li da idem u Nemačku da gledam babe i dede ili da idem na njivu, odabrala sam njivu jer ne mogu da se odvajam od unučadi, oni su mi spas, oni su moja slamka spasa, ljubav leči, ne motika.

Bogu hvala, mogu da radim, ne sramotim se, guram, zaradim dnevnicu, ponekad kod kuće se malo isplačem, nije njiva za mentalno slabe, ali šta čovek da radi, biće bolje – kaže Bilja koja se nada da će je neko pozvati da radi kao knjigovođa, jer je odlična u tome.

Zamislite ženu koja se porodila, koja krvari, koju boli, koja dolazi kući, koja oseti promene u raspoloženju, kojoj se menja percepcija sebe, bebe, koja gubi želju da živi, koja ne može da uzme dete, koja dobija nagon da sebi prereže vene i vi stanete pred nju i kažete joj: Ajde, ajde, šta se prenemažeš, moja baba je na njivi rodila dvoje dece. Ne bi se ti tako prenemagala, da si dete pokraj njive rodila.

Opet njiva, rad, motika.

Zamislite momka koji doživljava depresonalizaciju, ima napade panike, strah da izađe iz kuće, jedva odlazi do toaleta, smetaju mu glasovi, svetlo, smeta mu život, stanete pred njega i kažete mu tako onesposobljenom da stoji na nogama i diše:

Uhvati se ti motike pa da vidiš kako ćeš izbaciti te bube iz glave. Po ceo dan ležiš u tom krevetu, idi radi, rad leči.

Zamislite mene, 27 godina mi je, ležim na kauču u devojačkoj sobi uplašena da ludim. Da je pitanje dana kada će me odvesti u Lazu Lazarević. Znam da ništa nije kako treba, ali nemam više ni gram snage da se pokrenem, da sebe ohrabrim, potapšem po ramenu.

To sam radila godinama unazad, presušile rezerve. Hoću samo da sve stane, prestane, da budem ona stara, da mogu napolje, da mogu među ljude, da mogu sa sobom, da mogu da se smejem, da živim bez straha da je ovo moj kraj.

Staneš pred mene i kažeš mi: Ajde bre trgni se, idi radi, ove tvoje idu da beru jabuke za letovanje.

A ja ne mogu da operem kosu, jedva na lavabou. Dobijem još tri straha kad mi kažeš letovanje, jer u svojoj ankasioznoj glavi povežem stvari pogrešno: one rade, ja ne mogu, one beru jabuke, ja ne mogu, one će ići na letovanje, ja ne mogu, ja ne mogu, jer sam luda, jer nikad neće biti bolje, jer izađite iz sobe, ostavite me samu, ostavite me samu…

Kada sledeći put počnete nekom da serete da bi mu bilo bolje da se uhvati motike, uzmite motiku i radite tačno ono što njemu savetujete. Idite na njivu.

Ali samo pod uslovom da ste anksiozni, da ste tek dete iz sebe porodili, da imate neobjašnjivu želju da se ubijete, da osećate da ludite, da tonete. Ako uspete da se izlečite, javite se u redakciju Luftike i ja ću vrlo rado preneti put vašeg izlečenja na njivi sa motikom.

„Ako sam ja kovač svoje sudbine, kako to da sam je ovako čemernu skovala?“

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

2.2K Shares
2.2K Shares
Share via
Copy link