Pojedine rečenice koje roditelji upućuju deci nisu samo prolazni zvuci – deca upijaju ton, učestalost i emocionalnu poruku skrivenu u svakodnevnoj komunikaciji.
Rečenica koja odraslom čoveku može delovati bezazleno u dečjem umu ostavlja potpuno drugačiji trag, posebno ako se često ponavlja. Vremenom ovakve izjave oblikuju detetovu sliku o sebi, osećaj sigurnosti u odnosima i poverenje u sopstvene misli i osećanja.
Psiholozi tvrde da se anksioznost u odraslom dobu retko pojavljuje iznenada, već se postepeno razvija kroz sumnju, pritisak i emocionalnu nestabilnost. Iako reči same po sebi ne određuju budućnost, one mogu ostaviti dubok i trajan trag, piše „Tajms of Indija“.
Fraza „preosetljiv si“ uči dete da ne veruje svojim emocionalnim reakcijama. Umesto da shvate da su osećanja važan signal, deca počinju da doživljavaju svoje reakcije kao neprimerene ili preterane. Vremenom to može stvoriti odraslu osobu koja preispituje svaku emociju i izvinjava se zbog sopstvenih potreba.
Dete koje neprestano sluša ovakve reči može odrasti u uverenju da je pokazivanje osećanja znak slabosti. Zbog toga potiskuje tugu, bes i strah, sve dok se ta osećanja kasnije ne vrate u obliku teskobe, napetosti ili emocionalne iscrpljenosti.
Odrasli koji su odrastali uz ovakve pretnje često imaju problem da pokažu tugu ili nemoć, sve dok ih emocije ne preplave. Takođe mogu osećati krivicu kada im je potrebna uteha, jer su veoma rano naučili da bol treba sakrivati, a ne deliti s drugima.
Poređenje sa drugom decom odraslima ponekad deluje kao podsticaj, ali deca ga često doživljavaju kao odbacivanje. Kasnije u životu ovakva deca mogu postati perfekcionisti koji se neprestano upoređuju s drugima. Često im je teško da osete zadovoljstvo jer imaju utisak da neko drugi uvek živi bolje, uspešnije ili vrednije.
Povremena upozorenja jesu normalan deo vaspitanja, ali kada strah postane glavni način komunikacije u porodici, deca počinju da traže opasnost na svakom koraku. Svet prestaje da bude mesto za istraživanje i postaje prostor koji treba preživeti.
Kao odrasli, takvi ljudi često imaju problem da se opuste čak i kada je sve u redu. Njihov um je navikao da očekuje najgore, priprema se za razočaranje i vidi rizik u svakodnevnim situacijama. Anksioznost najčešće i raste u takvom mentalnom okruženju.
Dete koje često čuje rečenicu „to je već trebalo da znaš“ može početi da živi pod teretom stida. Umesto da ga neko vodi kroz greške, ono stiče utisak da greška dokazuje da s njim nešto nije u redu.
Greške su deo učenja, ali stid pretvara greške u deo identiteta. Odrasli koji su odrastali uz takve poruke često razvijaju surovog unutrašnjeg kritičara i žive u uverenju da su morali više, bolje i uspešnije.
Deca ponekad tokom odrastanja deluju sasvim dobro, a tek kasnije postaje jasno da u sebi nose glasan unutrašnji kritički glas, preteran osećaj opasnosti ili stalnu potrebu da udovolje drugima. Deca ne pamte samo ono što im je rečeno, već i ono što su kroz te reči naučila o sebi.
Izvor: Dnevnik
Video o vaspitanju iz 1981. izazvao buru: Deca sa osmehom o batinama
Dodaj komentar