Magazin

Milenijalci – prepametni emotivni invalidi: Žive rijaliti, ne mrze pedere i čekaju 5 minuta slave

U vreme kad su im mame po bombardovanim bolnicama čekale ili urlale od porođajnih muka, svet je hvatala groznica ‘milenijumske bube’. Ispostaviće se da je reč o neproverenoj glasini,  o uticaju promene godine na prvu sa tri nule (u binarnom svetu digitalnog uma sve se svodi na nule i jedinice) kvazi naučnika, ali i da niko nema ideju kakva će generacija stasavati uz sve više lažnih vesti i neizvesnosti.

U Srbiji, prva koja je do lične karte dorasla bez ratova.

Izašla sam iz hodnika tek kad su svi ušli u momačku sobu slavljenika, preletela preko devet pari obuće, uglavnom muških patika i po broju preostalih čaša u kuhinji shvatila da je smejačica i blejača mnogo  više…  Piju pivo. Muzika je dobra i na najjače, ova ekipa sluša metal, ‘ali nas je jedan posto, ahahaha, ne pišite to, molim vas’.

Ko su ostali?, pitam.

Svi k’o vi, mislim vaše generacije… Kako ko su?! Pa gledaju rijalitije, žive rijalitije, Instagram im je majka, teretana otac, Buba i Jala, Baka Prase i Choda, Maya i Anastasija, velike sise i automobili i laka lova i pet minuta slave, znaju šta hoće, ali jadni mi ako oni, baš oni to i dobiju, naučili od roditelja, ahahaha…

Ma šta se smejete toliko?! Jeste duvali?

Smeh je u tom trenutku pretio da prizove policiju,  pa sam se tiho povukla iza praga sobe i na prstima otišla da na svom krevetu prizovem poređenja ‘oni i mi’ kad puniš devetnaest godina i čitav svet čeka samo i jedino tebe… Pa stvarno je smešno, al’ živa neću da im priznam.

Gimnazijalci pišu potresna pisma o stanju u školi, medicinarke idu na časove nemačkog i kurseve masaže, matematičari su već spremni da upišu ETF ili FON u pola dana ili noći, mesari  s trećim stepenom SS obrazovanja već rade i imaju svoju kintu, vozači kopiraju i prevode dozvole za nemačke lepe predele.

Da, oni koji ne poznaju svet iza ekrana svoje digitalne opreme, moraju na časove života koji je nama bila ona prva, najviša stepenica. Tuđa očekivanja, tako se zove. ‘Milenijalci’ uglavnom teraju po svom, bilo dobro ili loše, ali po svom. Koliko je to dobro, toliko je loše, skloni su samoubistvima jer ih ‘niko ne razume’ i baš tu negde pomislim o pitanju nad pitanjima… Jesu li oni , u stvari, samo drugačije kodirani, ali najsličniji generaciji koja ih je zvanično kao svoju decu priznala, ono kao prepametni , a emotivni  ‘invalidi’?

Pa… Jesu, da.

Osećanja su im plitka ili nikakva, ciljevi nikakvi i plitki, ‘novac vrti svet’ im je himna, a ‘etika’ samo pojam iz dosadne logike. Čim je uticaj roditelja, a poznajem veoma pristojne, prestao da bude najviši zakon, socijalna zver počela je da ih prilagođava sebi. Tužno, jer ‘milenijalci’ počinju da beže u parkiće zbog alkohola ili ‘narkiće’ zbog droge, prestaju da budu stvarni i sve se sliva u paralelni svet društvenih mreža, ocena i procena fotografija, veština u igricama, broj pregleda na jutjubu i lajkova na instaću, cenu ovoga, onoga, svega.

Tužno, jer su skupo i sami platili sve te cene, ali ne i vrednosti , platili manjkom zagrljaja, odsustvom stvarne komunikacije, žuljevima od vožnje bajsom s ekipom na roštilj, mučninom od zaljubljenosti  jutro posle prvog poljupca. Sve im je svejedno. Sve. Baš sve. Samo bez osećanja, moliću!

Nikada nije bilo teže biti otac maloletnog deteta u Srbiji nego u doba Jale i Bube

Zver ih je prilagodila sebi, da, ali ne baš i sve one rođene s tri nule…

Kao u i vreme s početka priče, samo dve decenije kasnije, ima i onih koji sanjaju, lete, osećaju vetar i vreme, imaju samo svoje planove i sa životom se nose razumom, ali se, kad padne mrak, prepuštaju svojim ‘nišama’, kako to i sami zovu.

Skloništa. Atomska. Od sveta, sebe, svih i svega.

Igraju određene vrste pc igrica, ‘Oblivion’ me je u vreme najjačeg udara puberteta koštao tonu živaca, pa sam kabl za napajanje računara nosila sa sobom na posao, ali se danas malkice hvalim kad to isto Čudovište od milion tona ljubavi pobedi na takmičenju iz engleskog. Pa i moji roditelji su, al’ kad dobijem nagradu za napisano ili odglumljeno u pozorištu. Čekali, brinuli, kažnjavali, ali radili iste stvari.

Jedino čime smo, u stvari, mi, tada deca, a danas roditelji Ličnih Karti, bili privilegovani jeste odsustvo digitalnih tehologija dok smo odrastali. Sirov, surov, ali sočan, pakleno začinjen i ogoljen život bio je naše jedino igralište. Nikad nismo pobedili, ali smo uvek bili dostojni i dostojanstveni protivnici svemu lošem.

Ima i toga među klincima danas, prijateljstva, posvećenosti, otvorenosti,  ljubavi…

Ne mrze pedere i drugačije od sebe, lože se na Asanža i Vikiliks i globalno stanje posrnulog sveta, prihvataju jedni druge bez predrasuda, sebe vide isključivo u nekoj drugoj državi, poklanjaju jedni drugima  domaće ruže i jorgovan i knjige koje ni sami nisu pročitali, malo čitaju ono što mi jesmo i mnogo ono što mi nikad nećemo.

Oni i mi, milenijalci i njihovi anđeli čuvari.

Sličniji nego što smo ikad i pomislili, sve što nam je pre rastajanja potrebno, jer svet čeka samo tebe, jesu topli i čvrsti zagrljaji i onih nekoliko reči da se šapne pred put.

Majko? Majko, je l’ spavaš?

Ne, samo dremam i razmišljam…

Odosmo mi na koncert, volim te!

I ja tebe, sinak, zaklljučaj vrata kad dođeš ako se setiš, ja neću sigurno.

Al’ je najbolje ikad što sam te rodila baš te dvehiljadite, da.

Naše se majke nisu plašile trudnoće, ni povratka na posao, ni jaslica

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš

vip-rip.сс site-rip.info pornrips.cc