Deca se možda neće sećati svake igračke koju su dobila ili svakog obroka koji ste im spremili, ali će vrlo verovatno pamtiti reči koje ste im upućivali. Glas roditelja vremenom postaje detetov unutrašnji glas. Rečenice koje čuju tokom užurbanih jutara, nakon neuspeha u školi, u razgovorima pred spavanje ili u trenucima tuge često ih prate godinama i oblikuju njihovu sliku o sebi i svetu.
Zbog toga je način na koji razgovaramo sa decom jednako važan kao i lekcije koje pokušavamo da ih naučimo. Times of India izdvojio je šest rečenica koje mogu promeniti ne samo razgovore u porodici, već i odnos koji gradite sa svojim detetom.
„Slušam te. Pričaj mi.“
U svetu u kojem svi žele da daju odgovor, deca samo žele nekoga ko će ih saslušati. Ova jednostavna rečenica pokazuje im da ne moraju da se bore za vašu pažnju niti da potiskuju svoja osećanja pre nego što progovore.
Bilo da su uzbuđena zbog novog prijatelja ili tužna zbog nečega što odraslima deluje beznačajno, osećaj da ih neko sluša uči ih da su njihove misli važne. Vremenom će vam se upravo zbog toga lakše poveravati i o mnogo ozbiljnijim temama koje život donosi.
„Greške te ne čine neuspešnim“
Mnoga deca odrastaju sa uverenjem da sve moraju da rade savršeno kako bi njihovi roditelji bili ponosni na njih. Međutim, život se ne zasniva na savršenim ocenama ili besprekornim nastupima, već na učenju.
Kada roditelji na greške reaguju strpljivo, a ne razočarano, deca prepreke počinju da doživljavaju kao prilike za učenje, a ne kao bezizlazne situacije. Postaju spremnija da pokušavaju, greše, prilagođavaju se i počinju ispočetka, bez straha da će nekoga razočarati.
„Volim te i kada imamo težak dan“
Deci su potrebne granice, ali i sigurnost da ljubav ne nestaje onog trenutka kada pogreše. Ove reči ne opravdavaju loše ponašanje, već odvajaju dete od njegovog postupka.
Podsećaju ga da, iako postupci imaju posledice, ljubav ostaje nepromenjena. Upravo taj osećaj emocionalne sigurnosti predstavlja temelj na kojem se polako grade samopouzdanje i otpornost.
„Tvoja osećanja su u redu“
Odrasli često pokušavaju da „poprave“ dečja osećanja pre nego što ih uopšte priznaju. Rečenice poput: „Nemoj da plačeš“, „Nije to ništa strašno“ ili „Sve će biti u redu“ najčešće izgovaramo sa najboljom namerom, ali zbog njih dete može da se oseti neshvaćeno.
Mnogo je korisnije jednostavno priznati njegova osećanja. Kada deca nauče da su tuga, frustracija, strah i razočaranje normalne emocije, lakše će naučiti i kako da ih izraze i nose se sa njima, umesto da ih potiskuju.
„Šta misliš da bi sada pomoglo?“
Roditelji ne moraju uvek da imaju sve odgovore. Ponekad je najbolja lekcija podstaći dete da samo razmišlja.
Postavljanjem ovog pitanja razvijate sposobnost rešavanja problema umesto zavisnosti od drugih. Time mu pokazujete da je njegovo mišljenje važno i da je sposobno da samo pronađe rešenje.
Takvi mali trenuci poverenja postepeno grade samopouzdanje koje će ga pratiti i dugo nakon detinjstva.
„Ponosan sam na tvoj trud“
Uspeh je lep, ali trud je ono što gradi karakter.
Ako je pohvala rezervisana samo za odlične ocene, medalje ili velika postignuća, deca mogu početi da veruju da njihova vrednost zavisi isključivo od rezultata.
Kada pohvalite upornost, učite ih da su odlučnost, hrabrost i istrajnost jednako važni kao i pobeda. Tako se fokus pomera sa potrebe za dokazivanjem na želju za napretkom.
Istina je da se roditeljstvo ne svodi na pronalaženje savršenih reči svakog dana. Biće užurbanih jutara, trenutaka nestrpljenja i razgovora za koje biste kasnije voleli da ih možete vratiti.
Ali ono što je zaista važno jeste obrazac koji vaše dete pamti. Reči koje mu iznova upućujete postaju deo priče koju će jednog dana pričati sebi o tome ko je i koliko vredi.
Ponekad samo jedna pažljivo izgovorena rečenica, u pravom trenutku, može da odjekuje u detetovom srcu čitavog života.
Izvor: Index.hr
Video o vaspitanju iz 1981. izazvao buru: Deca sa osmehom o batinama
Dodaj komentar