Ona je izrasla u divnog nežnog labuda.
Dugih vitkih nogu, bele puti, gracilnog držanja. Kose meke i među prstima topljive, usana lepih i više od zrelih višanja crvenih, belih zuba i tamnih očiju.
Da hoće i ume, svojim hodom i pojavom mogla bi da pokori svet.
Ona je načitana, ali ćutljiva, duhovita, al retko kad nasmejana. Talentovana za ples, al uvek na stolici mirna i odmerena.
Da ume, mogla bi da bude beskrajno zadovoljna sobom. Razbaškarena i srećna u sopstvenom telu. Ali, nije.
Izrasla je u divnog nežnog labuda koji se u svojoj koži oseća kao najružnije pače na svetu.
Kada ostane u kući sama, skine se gola, stane bojažljiva pred ogledalo i satima zagleda svoje savršene noge tražeći im mane. Onda uspe da nađe tanku mrežu popucalih kapilara i po koju grudvicu celulita i kolena su joj, kaže, kvrgava i gadna, a zglobovi mršavi, tanki. Podiže rukama prelepu zadnjicu, tražeći joj nedostatak u navodnoj opuštenosti i mlitavosti.
Stojeći tako pred ogledalom i zapažajući na sebi sve ono što drugi ne bi primetili, postajala bi utučena, razdražljiva, nesrećna. Sve joj je smetalo, nijedan deo tela nije se uklapao sa drugim onako kako je ona zamislila.
Držala je dijete, pa nakon svake neumereno jela. Pa onda još rigoroznije dijete, da kazni sebe, pa padanje u nesvest.
Umela je danima da menja boju kose. Da izvlači svetle pramenove, pa da ih prefarbava u tamne. Da je umotava u viklere, pa je već sledećeg momenta nezadovoljno kupi u punđu, da bi na kraju njene vlasi čupala među tankim prstima zavučena u ugao kupatila.
Do besvesti se trudila da prati trendove. Da upari svaki detalj na svom telu, od laka za nokte do minđuša na ušima. Uvek je bila uredna i nije mogla da razume kako neko može da izađe na ulicu u majici sa flekom od višnje i bez maskare na trepavicama, sa lakom sljuštenim na pola i neisfeniranom kosom.
Muškarci su obigravali oko nje, ali ona ni sa jednim od njih nije bila srećna, jer nije bila sobom srećna. Šta god da su joj govorili, koliko god da su joj komplimenata davali, ona se nije osećala dobro. Sumnjala je da je varaju sa nekom „lepšom i zgodnijom“. Njena nesigurnost bila je jača od svega što su oni od srca želeli i mogli da joj pruže. Napuštala je veze povređena.
A onda, jedne večeri, sve sam otkrila.
Pozvala me je na večeru u kuću svojih roditelja. Za velikim jajčastim stolom sedeli su njen brat, sadašnji momak i roditelji, otac opušten i nasmejan, majka odmerena, natapirana, hladna.
„Mislim da je izbor premijera neki trik“…, rekla je nadovezujući se na očev komentar o aktuelnim političkim dešavanjima.
„Kakav trik? Šta ti uopšte znaš o politici i trikovima? mirno i tiho je rekla njena majka, uzimajući činiju sa kriškama hleba. „Bolje nam reci zašto ti je kosa opet tako rascvetala i tanka? Jesi li bila ovaj mesec kod Ane, da ti malo sredi telo pred leto, znaš kako u tvojim godinama grudi i zadnjica mogu da se opuste, a kad se jednom opuste teško će te takvu bilo ko oženiti“.
„Bila sam“, odgovorila je šapatom.
„Sebi sam zakazala za sledeću nedelju, već vidim kako mi se ove bore između obrva usecaju sve dublje, o venama na listovima da ne govorim. Poručila sam ti noćnu kremu i anticelulit gel, pa se maži da sprečiš dok joj možeš.“
Videla sam kako ju je momak stisnuo za ruku.
Nije joj bilo prijatno. Ličilo je sve na scenario koji je do sada ko zna koliko puta odslušala, ali koji ju je, izgleda, svaki put jednako remetio.
Nije više mogla da jede. Majka je to protumačila mudrim izborom, jer kilogrami su, kako je rekla, najgori neprijatelji svake žene.
Celo veče je ćutala i slušala majku koja joj je delila savete o lepoti, o nezi, o poslu, o tome kako je novac najbitnije i jedino merilo koliko je posao dobar, kako bi trebalo da ide iz zemlje jer ovde niko ne ceni njeno obrazovanje, kako bi trebalo da krene na aerobik i da bar tri puta mesečno odlazi u saunu. Pričala joj je šta mora i koliko mora i šta komšije pričaju o njoj i kako prava dama ne sme nikad da se opusti. To je rekla u momentu kada je labud počeo glasno da se smeje na ispričan očev vic.
Te noći dugo sam razmišljala o svojoj majci i svemu što mi nije pričala, o svim savetima koje mi nikada nije dala, o svim neizrečenim pravilima ponašanja jedne dame, o svim prećutanim tajnama ženske lepote i koliko mi je time zapravo pomogla da danas budem sigurna u sebe, sa jasnim stavovima, sa glavom na ramenima, zadovoljna sobom čak i u flekavoj majici i sa nejednakim grudima, borbena, skromna, srećna što radim posao koji volim, bez obzira što honorari ponekad zakasne, što slušam sebe, a ne sredinu, što se ne batrgam u ovom suludom svetu nametnutih ideala lepote, što se ne takmičim sa drugim ženama, što uživam u lepoti drugih žena, što sam nezavidna, što ne stojim tugaljiva pred svojim nagim telom, što volim sebe nesavršenu i savršenu, ranjivu i jaku, dosadnu i zanimljivu, tešku ko kamen i laganu ko perce, nasmejanu i namrgođenu, doteranu i zapuštenu, što sam svesna svoje snage, što sam naučila da je telo samo opna onome istinski važnom i naseljenom u njemu.
Zahvalna sam majci što me jedne davne jesenje večeri odvela u najveću prodavnicu u selu i na rate kupila dugo priželjkivani „Novitetov“ crni đubretarac sa kličcima i crvenom postavom sa sitnim kvadratićima. Što mi je kad sam ga obukla rekla: „Koliko ti lepo stoji“, iako su mi naramenice malo visile. Što me je hrabrila iako je znala da ću u tom kaputiću štrčati u školskom autobusu punom devojčica u mont drečavim jaknama.
Nije me nikad sputavala. Nije mi nametala svoje izbore. Nije me poredila sa drugim devojčicama. Nikada mi nije govorila da žena nužno mora da bude lepa i zgodna. „Sve žene su lepe na svoj način“, tako mi je pričala. Nikada mi nije rekla da su mi noge mršave, iako su često bile na korak da se slome. Nikada mi nije rekla da mi je kosa suva ili štrčava, a gora od slame je znala da bude. Nikada mi nije rekla da pazarim boje koje su u trendu, već one koje me vesele kada ih obučem. Nikada mi nije šaputala u uvo kako da se ponašam na rodbinskim ili drugim skupovima, da ja ne bih kojim slučajem osramotila.
Nikada me nije terala da budem ono što bi zadovoljilo očekivanja sredine. Jer se ni sama nije trudila da udovoljava sredini. Niti je zbog sredine i za sredinu živela.
Pustila me je da nađem najbolji način da upoznam i zavolim sebe. Da naučim kako da se osećam kao labud, koliko god mana i slabosti imala.
Postala sam mama jednoj divnoj devojčici i sada znam da i ja, i sve druge mame, imamo zadatak da ih naučimo da zavole sebe, da postanu sigurne u sebe bez obzira na sve.
Da ih hrabrimo, da ih hvalimo, podržavamo u njihovim izborima i svojim primerom učimo suštinski važnim stvarima. Da ih ne kudimo, ne upoređujemo i ne pronalazimo im mane da ne bi izrasle u divne labudove koji se pate ko da su najružnije pače na svetu.
Dodaj komentar