Tokom šest decenija koliko se održava, Sabor trubača u Guči iznedrio je mnoge nesvakidašnje ljubavi, ali i prijateljstva za čitav život.
Jedna takva priča ispisana je svedočeći o večnoj povezanosti srpskog i mađarskog naroda. Skoro dvadeset godina kod Slobodana Slavkovića iz Guče dolazila je grupa od oko 30 bajkera iz mesta Pečulj, a među njima je bio i Šandor Farkaš. Кoliko je ovaj Mađar zavoleo Srbe i srpsku trubu najbolje je pokazao onda kad su mu dani na ovom svetu bili odbrojani.
– Jednog proleća stigla nam je vest da se Farkaš razboleo. Dobio je karcinom kostiju i pošto je znao da mu zbog razvoja bolesti nije ostalo puno od života, izrazio je želju da se kremira, a da se pepeo iz urne razaspe u reku Bjelicu uz zvuke trube. To je učinjeno pre sedam godina kada je preminuo. Bilo je izuzetno dirljivo, a meštani koji su tome prisustvovali mesecima su prepričavali taj događaj – rekao je za RINU Slobodan iz Dragačeva.
Poslednja Farkašova adresa zauvek je ostao sokak u Guči, a osim što je pepeo posut u ovoj varošici, na zidu jedne kuće u hladu stoletne lipe stoji njegova slika i ispisane tri reči na srpskom jeziku “zauvek sa nama“. Njegovi prijatelji nakon smrti ne propuštaju Sabor trubača, a na taj način evociraju večne uspomene na Farkaša. Tako je i ovog avgusta kada su se okupili u Slobodanovoj kući kao nekada.
– On je Srbe zavoleo do groba, svake godine je dolazio u Guču i živeo je za taj Sabor, čitave godine je šparao za te dane. Opčinila ga je količina dobrote ovde, i uvek je govorio da je jedino Srbi imaju – rekao je Predrag Lukić iz Osjeka.
Kada se Bjelicom prosipao pepeo ovog Mađara po njegovoj želji svirao je orkestar Gvozdena Rosića.
Izvor: Telegraf
Dodaj komentar