Ova devojka bi mogla da nam posluži kao motivacija, kao neko na koga se uvalja prisetiti onda kažeš sebi da te merzi ili ti je teško. Jer, Pejdž Barnes (21) je dokaz da ništa nije nemoguće i da su uz jaku volju, svi snovi dostižni.
Reč je o devojci kojoj je dijagnostifikovan Ušerov sindrom tipa tri a koja je početkom oktobra istrčala Londonski maraton od 42 kilometra. Evo zašto je zaista dostignuće:
Pejdž je gluva, nema periferni vid i sve joj je gore
Ušerov sindrom, poznat i kao Usher-Hallgrenov sindrom, je nasledni poremećaj koji se karakteriše oslabljenim sluhom i progresivnim gubitkom vida. Gubitak vida nastaje zbog retinitisa pigmentosa (RP), degenerativnog oboljenja retine i javlja se u adolescenciji.
Pejdž je gluva od detinjstva i koristi kohlearne implantate za navigaciju u komunikaciji s drugima, a kao tinejdžerka je počela da gubi i vid. Ova devojka nema periferni vid, a u središnjem polju vida ima crne tačke. Nedavno joj je rečeno da će joj se vid i dalje pogoršavati.
Hrabra Pejdž kaže da je dijagnoza koju ima nije zaustavila na njenom životnom putu. Njen san je da radi kao frizerka, a dok uči školu za to, Pejdž je odlučila da pre nekoliko dana izađe na Londonski maraton kako bi podigla svest o ljudima sa složenim invaliditetima.
– Nikad se nisam bavila sportom dok sam odrastala, pa kad sam prvi put rekla svojim prijateljima i porodici da želim da trčim maraton nisu bili sigurni da li sam ozbiljna ili se šalim – rekla je s osmehom Pejdž.
Sama se pripremala za maraton
Kako kaže, često joj je falila motivacija, jer se sama pripremala za maraton.
– Kada sam shvatila koji je cilj za koji ovo radim, dobila sam ogroman nalet snage i volje – kaže ova devojka.
U trci koja je duga 42 kilomentara i koja prosečno traje pet sati, Pejdž je prikupljala novac za dobrotvornu organizaciju Sense koja pomaže osobama sa složenim invaliditetom.
– Imala sam samopouzdanje, iako sam znala da je preda mnom veliki izazov, ali sam bila odlučna da postignem svoj cilj – rekla je ona.
Pejdž je navikla da se suočava sa izazovima i preprekama u životu, te je iskreno govorila i o svojoj dijagnozi.
– U početku sam bila šokirana i nisam znala šta da radim i kako će to uticati na moj život. Nisam imala pojma šta je taj sindrom koji imam. Bilo mi je užasno teško zbog toga, jer sam shvatila da neke normalne stvari nikad neću moći da radim – poput vožnje auta – kaže Pejdž.
– Dijagnoza mi je postavljena kada sam imala samo 17 godina, što je dobro, jer sam bila dovoljno stara da shvatim šta se događa i da prihvatim svoju dijagnozu. Pošto sam saznala šta je to što me muči zapravo sam shvatila da se ništa nije promenilo. Zato danas ne dopuštam da dijagnoza definiše to ko sam ja. Ništa me neće zaustaviti ka mojim ciljevima – zaključuje ova hrabra devojka.
Izvor: k1info
Dodaj komentar