Magazin Srbija

Čuvena novinarka Lila Radonjić: Novinari treba da se pobune, da se ne bi stideli godinama kasnije

lila-radonjic-pg-mreza
Foto: PG Mreža

Gde je granica informacije i dezinformacije, gde počinje istina, a završava propaganda? Izveštavanje medija o koronavirusu, a sada i o ratu u Ukrajini mnogima je usadilo nepoverenje, sumnje, pa čak i prezir prema novinarskom esnafu. Novinarstvo se nekada smatralo za jednu od plemenitijih profesija koju mladi čovek može odabrati.

Poražavajuće deluje misao da su mediji samo alat u rukama bogatih, biznismena i političara, koji se često oglušuju o istinu zarad konteksta, o suštinu zarad spoljašnjeg pakovanja.

Nije li novinarstvo hrabar poziv onih koji tragaju za istinom poput moreplovaca koji plove nemirnim morima u nadi da će otkriti nova prostranstva? Pravdoljublje i buntovništvo iz same čovekove srži bila bi lepa odlika prosečnog novinara, ali savijanje kičme i blamiranje pred milionskim auditorijumom za novčanu naknadu ipak je mnogo češća pojava u samoj praksi.

Život u 21. veku omogućio je izrazito brz tehnološki napredak, a video tehnologija nam i dalje ne pomaže da shvatimo istinitost podataka koje dobijamo sa TV ekrana.

Da li novinarstvo izumire ili nam je kao civilizaciji ono potrebno više nego ikada? Da li je poželjno da novinar ima sopstveni stav ili se njegova zapažanja, pa i sama inteligencija, moraju kriti iza odgovora njegovih gostiju i sagovornika?

Kako je cenzura postala prihvatljiva i sveopšte prihvaćena? Postoje li objektivni mediji? Šta se dogodilo sa načelom istinitosti, da li je ono mit ili stvarnost? O tim i drugim temama razgovarao sam sa dugogodišnjom novinarkom, jednom od osnivača Produkcijske grupe Mreža i penzionisanom profesorkom Fakulteta političkih nauka Lilom Radonjić.

Nerado daje izjave, retko se oglašava u medijima pa je i prema našem pozivu iskazala određenu vrstu rezerve.

Šta je prourokovalo takav stav, tu rezervu i odstupnicu?

– Zbog toga što više ne vidim sebe u novinarskom poslu. Čini mi se da je to potpuno besmisleno jer su novinarstvo preuzeli oni koji nisu novinari u profesionalnom smislu reči – ovim rečima započeo je razgovor sa nekadašnjom profesorkom i poznatom novinarkom.

Novinarstvo u rukama vlasnika i starleta

Šta je novinarstvo danas? Jesu li mediji alat u rukama bogatih i moćnih?

– Novinarstvo je oduvek tretirano kao profesija u koju se ulaže neka žar, lična poistovećenost sa problemima koje tretira. Međutim, sada je novinarstvo u rukama vlasnika i starleta koje vlasnik izabere, a ja ne vidim sebe uopšte u tome. Ne vidim ni Srbiju u tome. To je jedan očajan put koji vodi kraju novinarstva i mislim da je negde i doveo do toga – kaže Lila Radonjić za Luftiku.

Nekadašnja profesorka TV novinarstva na FPN-u smatra da je novinarstvo potpuno izumrlo. Rešenje vidi, ali isključivo u potrebi samih novinara da rade svoj posao odgovorno poštujući profesionalne i ljudske standarde.

– Da potpuno. Ne verujem čak ni u borbu za slobodu koja ide preko Evropske unije, preko ministarstva ili nekog vlasnika. Verujem samo u borbu za slobodu kada je reč o novinarima spremnim da se pobune. Pobuna novinara je jedini način da se izmeni slika našeg novinarstva. Pobuna u redakcijama u kojima rade. Vi ne možete da vidite danas nijednog jedinog novinara u nekoj od ovih redakcija, posebno televizijskih, koji je rekao ’ne’ na neku od sramotnih informacija koje je morao da plasira i pusti u promet – ocenjuje profesorka.

Uvek sam birala pobunu, a ne pristanak

Tragedija srpskog novinarstva leži upravo u činjenici da jedna bivša profesorka Univerziteta, koja je u svojoj karijeri iškolovala i usmerila ogroman broj mladih i perspektivnih novinara, na ovaj surovo realističan način sagledava zbivanja u struci kojoj je posvetila dobar deo svog života.

– Kad god sam bila u prilici da budem u neprilici kao novinar, izabrala sam pobunu, a ne pristanak. Verujem u pobunu u smislu da se prave različiti načini novinarskog tretiranja određenih tema i da se ne odustaje od hrabrosti da se nešto uradi, da se ne prepusti i ne svede sve na samo par istraživačkih kuća – navodi Radonjić.

Često slušamo o problemima objektivnih medija. Postoje li oni u današnjem vremenu?

– Mislim da ne postoje. Vrlo je teško biti objektivan. Sa druge strane, ja tu imam jedan prilično jasan stav oko toga da su svi isti, da jedan radi za jedne, drugi za druge… Nisu svi isti. Ne mogu svi da imaju isto vreme. Ne može minut za Hitlera, minut za Jevreja i sad smo napravili neku ravnotežu i balans, da budemo zadovoljni sa dve strane, a obavezno znamo da tu postoji samo jedna, da ona može da bude primarna – smatra nekadašnja profesorka FPN-a.

Ranije su se informacije servirale, danas se selektuju

Video tehnologija je toliko dostupna, živimo u 21. veku, a pojma nemamo šta se zapravo dešava. Gde je onda granica između informacije i dezinformacije, gde počinje istina, a završava propaganda?

– Lako se prepozna. Gledajte sada ovo strašno stanje koje dolazi iz Ukrajine i Rusije. Vi kad pratite naše medije, ne možete da znate šta se u suštini dešava. Možete da vidite na dnu mora, a ne vidite paljevine usred Evrope. Jednostavno, to je sa stanovišta opredeljenja, ne za i protiv Ukrajine, već za i protiv istine o događaju – kaže Lila Radonjić za Luftiku.

Zbog jednoobraznosti u takozvanim tradicionalnim medijima, ljudi su sve više u potrazi za informacijama po internetu i takozvanim alternativnim medijima. Jasno je da su sami krivi za ogromno nepoverenje u njihovu doslednost istini.

– Ranije su se informacije servirale, a sada se one prave, selektuju i biraju. Biraju ono što će da prikaže njihovu istinu, ali teško možete da izaberete neki balans koji će da obezbedi višestruki pogled na određeni događaj. U ovo doba tehnologije nemate sliku srušene zgrade na ruskoj televiziji, ni na našoj televiziji, pa se uvek gleda da je naše opredeljenje prorusko, a drugog dela sveta prozapadno. To je nešto što će biti vrlo opasno za doba koje dolazi, jer naša odluka mora biti prekretnička za narednih 50, 60 godina. I kada je reč o planeti i kada je reč o nama i kada je reč o bilo kom događaju. Mislim da ćemo se svi opredeljivati u zavisnosti od toga kako bude ovaj događaj završen – smatra sagovornica našeg portala.

Bomba u centru Donjecka, sa preko 20 mrtvih civila, nije odjeknula u medijima kao bomba u Kijevu, Harkovu ili Mariupolju. Zar nisu civili i sa jedne i sa druge strane, zar njihovi životi ne vrede podjednako?

– Takvo pitanje postavljati u trenutku kada padaju bombe na stanove, kuće, obdaništa i ambulante jedne strane mislim da je neukusno i neshvatljivo. To nije događaj za dve strane. To je događaj da se vidi tragedija jednog političkog koncepta i jedne nasilne politike koja je danas prisutna u svetu – smatra profesorka FPN-a u penziji.

Mnoštvo medija, centralno uredništvo

Možete li da uporedite Pink, Hepi, N1, Novu S, zapravo sve te vodeće medije danas? Imaju li oni svi zajedno neke dodirne tačke ili ne?

– Mislim da imaju centralno uredništvo koje određuje koji će biti pravac tih medija u kojima rade i da to centralno uredništvo maltene postoji i u fizičkom smislu, da se redovno sastaju i dogovaraju da li je Putin heroj ili ubica – ocenjuje medije u Srbiji Lila Radonjić.

Kao dve strane istog novčića, da li sam dobro razumeo?

– Pa recimo, ali to je za neki demokratski svet potpuno nepojmljivo, mada verujem da je demokratija sada na ozbiljnom ispitu, ali svaki drugi sistem se pokazao kao gori – ističe Radonjić za Luftiku.

Vara li me utisak ili je cenzura sveopšte prihvaćena kategorija?

– Cenzura na globalnom nivou dovodi do toga da vi imate medij na kome ćete naći neku reportažu koja nije unapred osmišljena, nego se traga novinarskim alatima, da dođete do istine i podataka. Prema tome, naša cenzura je bila totalna, a i dan danas je, posvećena je vođi isključivo. Mislim da se cenzuriše sve osim onoga što vođa kaže. O tome govore brojni primeri, svakodnevni. Pre neki dan ste imali situaciju da jedna novinarka istera svog gosta iz programa nezadovoljna pitanjima koja on postavlja i da ga bukvalno izbaci i nazove najgorim rečima. Imali ste primer da predsednik napadne novinara zbog pitanja i umesto odgovora on daje svoj sud o takmacima u izbornoj trci – kaže Lila Radonjić.

Mladi, negujte bunt

Šta je ono najvažnije što ste učili svoje studente na Fakultetu političkih nauka u Beogradu? Šta se desi u tom procesu od studenta do zaposlenja i uredničke politike kojoj se mlada osoba povinuje?

– Svi mi koji smo radili u ono doba, imamo nesrećnu situaciju da smo praktično radili u vreme kada su bili ratovi, tragedija Jugoslavije i da se kao tema uvek izdvajalo nešto iz korpusa tih pitanja. Studente sam učila da moraju biti jako oprezni, da ne može da bude samo naša strana prava strana i uvek se zalagala za to da prostor u emisijama imaju svi koji žive na ovom području i koji imaju šta da kažu o onome što se događa – objašnjava Lila Radonjić.

Postoje mladi koji možda baš imaju tu žar i strast koja novinara mora voditi kroz karijeru. Šta bi im bivša profesorka i iskusna novinarka poručila?

– Mladim ljudima bih poručila da se ničeg ne plaše, da profesionalno opredeljen novinar iznosi u javnost ono što se događa, da odbija poslušnost kad vidi da mu je potureno nešto čega će se stideti godinama kasnije i da naravno tu pobunu, koju zovem pobunom mladih novinara, probaju da pokažu i kroz svoje tekstove, ali i u nekim aktivnostima kojih ima za mladi svet u ovoj zemlji – zaključuje Lila Radonjić za portal Luftika.

Vulin: Ne moram da budem ništa, baviću se pisanjem i novinarstvom

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

217 Shares
217 Shares
Share via
Copy link