Srbiju i svet potresa haos nazvan koronavirus ili Kovid-19. Dok se beleže novi slučajevi zaraženih i traži način da se pandemija zaustavi, stručnjaci apeluju na odgovorno ponašanje svakog od nas kako nam se ne bi desio kineski ili italijanski scenario.
Kinezi su zatvarali milionske gradove, Italijani nisu, ali su na kraju zatvorili čitavu državu.
Šta se plašite, to ubija samo one matore i one koji su već bolesni, jedna je rečenica koju sam čula i plaši me i da pomislim na posledice koje može da nosi.
Tačno je. Mladi ljudi imaju najmanji rizik da umru od koronavirusa ali zbog najčešćeg kretanja i prisustva u velikim kolektivima imaju najveću šansu da ga prenesu, piše Blic.
Za sve te „hrabre i nedodirljive koji će se u slučaju zaraze samo malo nakašljati, takoreći tri puta kinuti i ostaviti svojoj mladosti da se izbori sa zarazom da imaju šta da jednog dana pričaju unucima“, zaboravljaju da su i oni nečiji unuci.
Nečija deca. Nečije komšije. Kolege. Prijatelji.
Koronavirus je ozbiljna situacija svetskih razmera, ali s njom se bitka vodi na vrlo lokalnom nivou.
Vodi se na kvakama liftova, dlanovima ruku, odlukama da se roviti ne pojavljujemo na poslu, da zarad drugih pomerimo krštenja i veridbe da ne bismo nehotice izazvali sahrane.
Koronavirus se širi eksponencionalno, što znači da svaki novi zaraženi potencijalno proizvodi nove zaražene, novi zaraženi nove zaražene, svi ti novi zaraženi još brže se množe u nove zaražene i onda svaki scenario očas posla može preći u italijanski scenario.
Ne znam koji je žanr, ali znam da taj film ne želimo da gledamo. U Italiji je za jedan dan preminulo 168 ljudi. Da li biste čiste savesti pitali njihove porodice a koliko su vaši preminuli voljeni imali godina?
Svuda, na ulicama, trgovima, društvenim mrežama ljudi kao da se takmiče i nadvikuju u lažnoj hrabrosti.
„Koronavirus nama ne može ništa, mi jedemo beli luk“, „ma kakva korona, svašta smo mi preživeli, de to da nas ubije“, „e, je l video neko aranžmane, što je pojeftinila Evropa“, rafalno ispaljuju ljudi najrazličitijih struka.
Italiju nije napao samo koronavirus, Italiju je napalo i verovanje da im ne može ništa.
Doktori u Srbiji apeluju na starije građane da izbegavaju gužve, da svedu izlaske na minimum. Zdrav razum apeluje na one mlađe da urade isto.
Nijedna potencijalno opasna situacija ne traži paniku, svaka potencijalno opasna situacija zahteva pažnju.
Oprez. Svest. Savest.
Većina slučajeva u Kini, čak 87 odsto, bili su ljudi starosti od 30 do 79 godina, javlja Kineski centar za kontrolu zaraznih bolesti.
Od 72.314 zaraženih koronavirusom na dan 11. febaruara procenjeno je da je osam odsto dvadesetogodišnjaka, da su jedan odsto tinejdžeri, a da je manje od jedan odsto dece mlađe od devet godina.
Stopa smrtnosti je 2,3 odsto, ali je stopa smrtnosti za ljude u osamdesetim 14 odsto. Kod pacijenata koji su dobili upalu pluća izazvanu virusom stopa smrtnosti u Vuhanu bila je pedeset odsto i oni su u proseku imali 61 godinu.
Čak i da se zarazite koronavirusom, možda vas neće ubiti. Zapravo, ukoliko ste mlađi od šezdeset godina i suštinski zdravi, verovatno vas neće ubiti.
Molim vas da shvatite da vođenje računa o našem stanju u ovoj situaciji nije samo naš izbor, to je bez obzira na godine naša dužnost.
Koronavirus ne ubija uvek, ali kada ubija – ne ubija sam. Potreban mu je prenosilac. Potreban mu je saučesnik.
Da to ne bismo bili mi, moramo u svakom trenutku imati pred očima činjenicu da nas možda neće ubiti koronavirus, ali da mi nekoga njima možemo ubiti.
Nekoga do koga nam je stalo.
Dodaj komentar