Pišu novine da je Dragan Đilas, kandidat za gradonačelnika Beograda, na Kalenić pijaci na Vračaru, delio knjige građanima, poručujući tom prilikom da je „sramota koristiti siromaštvo građana i kupovati njihove glasove paketima ulja, brašna, šećera i „besplatnim“ koncertima, koje su Beograđani skupo platili“.
„Odgovor na sve to je knjiga“, rekao je Đilas i širokogrudo najavio darivanje literature (ne znam kojih autora i žanra) do kraja kampanje, a ako njegova lista pobedi, Beogradu će biti vraćeni kultura, umetnost i obrazovanje.
Čovek lepo da stavi prst na čelo i zapita se ko ovde više koga zajebava?
Volela bih, ovim povodom, da mi g. Đilas (i svi ostali kandidati) odgovori na ova pitanja:
Ko je doveo do toga da ljudi žive na rubu siromaštva? Da jedu prevrćući kontejnere, odvezujući najlon kese sa suvim hlebom, i umiru od smrzotina sklupčani i ukrućeni u stanovima bez struje?
Ko je doveo do toga da se glas čoveka može „kupiti“ vrećom brašna, pirinčem iz Indonezije, konzervom pasulja, sa dve litre ulja ili knjigom?
I zašto se uopšte „kupuje“ glas građana, osim ako se veruje da se on može kupiti i da ima cenu?
Ko je doveo do abnormalnog urušavanja dostojanstva čoveka, pa on jadan poseže za tim prehrambenim paketićem?
Ko?
Verujem da će dobar deo Draganovom rukom darivanih knjiga u 70 odsto slučajeva završiti u pećima, da raspire vatru naloženu granama pokupljenim ispred kuće, svoje, tuđe, i one tamo i tamo.
Zapravo, mislim da je mnogo veća sprdnja građanima deliti knjige, nego im dati taj paket brašna. Budimo realni. U situaciji kada narod gleda kako da jedan kraj uveže sa drugim, knjiga darivana od Đilasa mu najmanje može pomoći. Jedino da se udari u glavu i upadne u duboki san dok se sve ovo ovde ne završi, ako se ikada i završi.
Priča o velikom povratku kulture, umetnosti i obrazovanja u zemlji gde plafoni otpadaju sa Klinike za infektivne i svaku drugu bolest mu takođe dođe kao sprdnja. To ne znači da ne treba da se ulaže u umetnost i kulturu, već da nam zaista više nisu potrebne ni neme ni pevajuće fontane, a kamoli gondole.
Ovde su potrebni rezovi, veliki, odsečni, duboki, nemilosrdni da bi se odstranile sve anomalije koje bujaju ko plesanj.
I koje poklon knjiga neće promeniti.
Posebno ne izbori u kojima nam se ko u „Danu mrmota“ stalno nude ista “ozbiljna i kao zabrinuta” lica, dobro poznata, pa nam i sve nove reči koje izgovaraju zvuče smešno i prazno.
Ovde ljudima nisu potrebni jednokratni paketi hrane, ulja, ni pakovanje toalet papira i pasulja u konzervi, ni knjiga, ni tri knjige.
Ljudima je ovde potreban dostojanstven život. Onaj u kome neće mesecima čekati na preglede dok im tumori rastu ko pečurka posle kiše, u kom neće sami kupovati citostatike, ležati u obrušenim bolničkim sobama sa većom verovatnoćom da poginu od plafona nego od bolesti, u kom neće umirati pre zvanične smrti, toliko i toliko i toliko puta.
Ljudima je potreban dostojanstven život. Onaj u kome neće nikada ni pomisliti da pruže ruku ka paketu brašna, duguljastog pirinča ili ulja. Potreban im je život koji neće preživljavati, već živeti.
Potreban im je život u kom će se njihov rad ceniti, a ne potcenjivati. U kom se više niko nikad neće obesiti zbog neisplaćenih plata, ili zato što nema za mesečnu kartu do srednje škole u susednom mestu.
U kom neće po džepovima prebirati za kutiju antibiotika ili leka za srca, kao uredni zdravstveni osiguranici. U kom majke neće spavati na drvenim stolicama kraj bolničkog krevetića u kom leži njihovo dete. U kom neće čekati pola života u redovima. U kom će moći svoje dete da pošalju na ekskurziju, kupe mu cele patike, novu torbu i knjige za prvi razred škole.
U kom će možda jednom u životu moći da vide more, i u njemu zaplivaju.
Potreban im je život u kom se neće saviti pre nego što im kičma oboli.
Potreban im je život u kom izbori i darivanja političara, bilo da je u pitanju hrana ili knjiga, neće biti najvažnije što se u ovoj zemlji dešava, u kom će utihnuti prazna, već hiljadama puta čuta obećanja, u kome će prestati „u funkciji izbora“ zagrljaji i tapšanje po leđima ljudi na ulici, jer zaista je već sve postalo sprdnja i potrebno je mnogo više od poklon knjige da bismo vam poverovali da imate dobre namere.
Dodaj komentar