Istraživanja o klimatskim promenama ne idu dalje od 2100. godine, šta će biti posle?

Projektovani klimatski modeli naše planete uglavnom su ograničeni do 2100. godine, pa su se mnogi zabrinuli zbog pitanja – šta će biti nakon tog perioda. Nauka kaže da razloga za brigu nema, te da će život postojati i nakon što se dostigne ova, ne tako daleka, budućnost. Rezultati novog istraživanja o posledicama klimatskih promena predstavljaju nam moguće scenarije života na Zemlji u zavisnosti od toga šta sada preduzmemo kao civilizacija. Izbor je još uvek u našim rukama.

Uprkos tome što će se posledice naših odluka od početka industrijske revolucije osetiti i vekovima kasnije, naučna predviđanja o tome kako će se emisije ugljen-dioksida odraziti na budućnost čovečanstva i planete uglavnom staju na 2100. godini. A šta će biti posle? Kako će živeti naši unuci i deca njihove dece i njihova deca i njihovi unuci?

Da bismo u potpunosti spoznali razornost i dalekosežnost klimatskih promena, neophodno je da gledamo dalje od pomenutog vremenskog horizonta, naglašavaju autori novog istraživanja, objavljenog u naučnom časopisu Global Change Biology. Oni su projektovali kako bi svet mogao da izgleda do 2500. godine u tri različita scenarija u zavisnosti od koncentracije gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi.

Ukoliko značajno ne smanjimo emisije ugljen-dioksida, Amazonska prašuma će do 2500. godine postati neplodna, kontinentalnu klimu u američkoj državi Ajovi zameniće suptropska, a u Indiji će biti prevruće za život, ističu oni, a prenosi klima101.rs.

Pogled 500 godina unapred

Ako ne uspemo da zauzdamo globalno zagrevanje, promene koje će se desiti na Zemlji u narednih 500 i više godina biće drastične navode naučnici.

U slučaju da na polju klimatskih promena izostane brza reakcija, od kraja 21. veka uticaji klimatskih promena će se značajno povećati. Štaviše, istraživači upozoravaju da postoji rizik da se oko polovine milenijuma ljudi na Zemlji osećaju kao – vanzemaljci.

Svoje projekcije bazirali su na tri različita scenarija, koja podrazumevaju visoke (RCP6.0), srednje (RCP4.5) i niske (RCP2.6) emisije do 2500. godine, poslednji scenario koresponidra sa ciljem zadržavanja porasta srednje globalne temperature znatno ispod 2°C u skladu sa Pariskim sporazumom. Posebno sumorne rezultate daje najgori scenario, RCP6.0.

U slučaju nedovoljno ambicioznih klimatskih politika, Amazonska prašuma, koju mnogi trenutno opisuju kao pluća Zemlje, mogla bi da do 2500. godine postane neprepoznatljiva – ogromne površine neplodnog zemljišta, nizak vodostaj kao posledica gubitka vegetacije, degradirana i oskudna infrastruktura, minimalna ljudska aktivnost, prognoziraju autori istraživanja.

Srednji zapad Sjedinjenih Američkih Država, koji danas obiluje usevima raznovrsnih žitarica, usled promene klime, takođe će promeniti svoje obrise. Njive će biti zamenjene plantažama palmi za proizvodnju ulja kojima odgovara topla i vlažna suptropska klima. Najzastupljenija radna snaga biće – dronovi.

Uobičajeni pejzaži indijskih sela iz prošlosti uključuju polja pirinča, stoku i mnogo ljudi. Ovakva tradicionalna poljoprivreda danas je prožeta modernom infrastrukturom. S obzirom na očekivano zagrevanje u Indiji, za opstanak poljoprivrede i ljudi na tom tlu u budućnosti biće potrebni roboti i još složenija tehnološka rešenja za zaštitu od visokih temperatura.

Budućnost sveta u brojevima

I u RCP4.5 i u RCP6.0 scenariju, srednja globalna temperatura nastavlja da raste posle 2100. godine. Prema naučnim proračunima, srednja globalna temperatura bi, u odnosu na početak 21. veka, mogla da poraste za između 2 i 2,2 °C do 2100, između 2,7 i 3,8 °C do 2200. i između 3,5 i 4,9 °C do 2500. godine. Zagrevanje će biti nejednako raspoređeno, a najviše će se odraziti na kopnene površine i polarne regione.

Visoke temperature i prateći toplotni stres kod ljudi mogu rezultovati povišenom smrtnošću, ali i oštećenjima infrastrukture kao što je elektroenergetski sistem. Period godine sa izuzetno visokim toplotnim stresom može se uvećati na više od 6 meseci u velikom delu Afrike, Amazonije, Arapskog poluostrva, Jugoistočne Azije i Indonezije, Filipina i Papua Nove Gvineje i severne Australije. Nasuprot tome, ovi regioni se sada ili uopšte ne suočavaju sa toplotnim stresom ili on traje maksimalno 3 meseca godišnje, te ovo potencijalno dramatično povećanje dodatno zabrinjava.

Sve ove promene odraziće se i na poljoprivredu i proizvodnju hrane. Prema najsumornijem scenariju, do 2500. godine, površina područja pogodnih za uzgoj useva, u zavisnosti od vrste, opašće za između 14,9% i 18,3%. Najugroženije kulture biće pšenica, krompir i manioka, dok će površina za uzgajanje soje i kukuruza ostati stabilna ili će se čak uvećati. Prema rezultatima istraživanja ovo su jedine dve poljoprivredne kulture koje će „profitirati” čak i pri scenariju velikog zagrevanja. Pored manjih površina za mnoge kulture, globalno zagrevanje značiće i promenu lokacija na kojima se uzgajaju. Pomeranje će ići od ekvatora ka polovima i biće osetnije u severnoj hemisferi.

Smanjenje pogodnih područja i „migracije” poljoprivrednih kultura trebalo bi uzeti u obzir pri izračunavanju kapaciteta za proizvodnje hrane za buduće generacije. Očekuje se da će do 2100. godine na Zemlji biti između 7 i 16 milijardi stanovnika, a ova dva podatka dodatno će opteretiti modele koji već sugerišu sve oskudnije izvore hrane. Shodno tome, pitanju stanovništva i sigurnosti hrane ubuduće bi trebalo da se posveti veća pažnja.

Nivo mora podizaće se i dugo nakon što se zagrevanje stabilizuje čak i prema najoptimističnijem scenariju, RCP2.6. Efekti emisija iz 21. veka osećaće se, dakle, stotinama godina kasnije čak i nakon što koncentracije gasova sa efektom staklene bašte dostignu ekvilibrijum.

Izbor je i dalje na nama

Kada je klimatsko modeliranje osmišljeno 1960-ih godina, delovalo je kao da 2100. godina pruža odgovarajući, dovoljno dugačak, vremenski okvir. Šezdesetak godina kasnije, opasno smo se približili toj „kalendarskoj” granici, a prilike da smanjimo emisije ugljen-dioksida u skladu sa Pariskim sporazumom iščezavaju.

Rezultati ovog istraživanja ističu u prvi plan potrebu dugoročnog socio-ekonomskog i političkog planiranja u sektoru smanjenja antropogenog uticaja na našu planetu i klimu. Ukoliko budemo pratili scenario sa najambicioznijim smanjenjem emisija gasova sa efektom staklene bašte promene u klimi biće takve da ćemo relativno lako moći da im prilagodimo i nećemo prekoračiti opasne granice izdržljivosti brojnih prirodnih sistema na planeti.

Međutim, ako ne uspemo da zauzdamo globalno zagrevanje, promene koje će se desiti na Zemlji u narednih 500 i više godina biće toliko drastične da će predstavljati izazov za našu sposobnost preživljavanja, posebno u istorijski i geografski ukorenjenim kulturama iz kojih crpimo značenje i identitet.

Naša planeta mogla bi da nam bude potpuno strana u odnosu na ovu kakvu poznajemo. Nalazimo se na raskrnici: ili ćemo hitno smanjiti emisije i prilagoditi se na neizbežno zagrevanje prouzrokovano gasovima koje smo već oslobodili u atmosferu ili ćemo hazarderski krenuti put razotkrivanja života na Zemlji koji je opasno drugačiji u odnosu na ovaj sada.